Филателиста

*

24 |Bkoje su se odnosile na posebne načine prenosa pisama. U fondu Rusko-državnog vojno-istorijskog arhiva u Moskvi sačuvana su pisma koja su pisana u Srbiji.

Na prvom, koje je 27. avgusta 1808. godine upućeno iz Deligrada “slavnom Sovetu narodnu praviteljstvujuščem” u Beogradu, na kraju adrese stoji odredba nezadržato, koja podrazumeva da se pismo u transportu ne sme zadržavati, već da se mora preneti hitno, van uobičajenog reda prenosa.?

U istom arhivu sačuvano je i pismo koje je takođe upućeno iz Deligrada 14.juna 1909. godine “Gospodinu Generalu Kostandinu Kostandinovu Rodofinikinu polnomošnikui upravitelju, našem blagodetelju i pokrovitelju” u Beogradu. Ovo pismo je očigledno bilo izuzetno hitno,

Z 0) W AL

ML |

jerje na kraju adrese bilo ispisano skoro, skorejše, nezadržato, dakle čak tri određenja - hitno, vrlo hitno, bez zadržavanja!3 | na ostalim pismima iz tog doba mogle su se naći ispisane naredbe o hitnom prenosu zbog važnosti pošiljke: čas pre ili ni minut ne zadržat itd.

U to vreme se iz kruga Karađorđevih saradnika izdvajaju neki koji su bili izvrsni jahači, a u njih je Vožd imao i veliko poverenje. Oni su postali osnova tatarske službe pri Voždovoj, a kasnije i pri kancelariji kneza Miloša. Naziv tatarin poticao je iz doba turske vlasti i označavao specijalnog državnog kurira, koji je nosio samo hitna pisma ili pošiljke velike važnosti. Obična pisma prenosili su surudžije.

Još u Karađorđevo doba dužnost tatarina je obavljao Lazar Aranđelović - Indže. On je jednom prilikom pismo iz Carigrada u Beograd preneo za četiri dana. Poznati su takođe Tatar Bogdan Đorđević i Jovanča Spasić, koji su ovu relaciju prešli za pet dana. Koliki je to podvig bio vidi se iz činjenice da je vreme koje su provodili putnici na ovoj relaciji bilo od 10-12 dana, a drugi tatari su istu relaciju prelazili za 7-10 dana. Kada se u 19. veku govorilo o načinu jahanja, kao etalon brzine je uziman pojam tatarsko jahanje.

Ovde je važno napomenuti da je organizovani prenos pošiljaka, uz pomoć državnih glasnika, tatara i surudžija, kao i mreže relejnih stanica za promenu konja, menzulana, vršen samo za račun državne administracije. Dakle, ovu mrežu nisu mogla koristiti privatna lica, sve do 25. maja / 7. juna 1840. godine, kada je otvorena prva pošta u Beogradu. Od ovog trenutka možemo govoriti o javnom poštanskom saobraćaju. Tri godine kasnije, 1843. javni poštanski