Филателиста
печата присутне су поштанске марке, адресе приватних лица у избеглиштву, адресе војних команди, војних пошта, министарстава државе у избеглиштву не само на острву Крфу али и других државних надлештава у Паризу или другим градовима Француске и другим земљама у којима су постојала. Поред реченог приметне су адресе војних болница и све речено чини целину као збирка која помаже да се утврди још једна страна истине о Великом рату.
Зато можемо рећи да је ова књига првенствено, као што смо на почетку излагања рекли, књига о особинама архивске грађе пропраћена расправом аутора као појашњење онога што је ликовно или текстуално присутно у њеном садржају. Појашњења су дала резултат, заокружила су једну слику Србије непоражену у рату, слику ратне свакодневнице и зла коју одбрана истине чини величанственом каква је била српска која је бранила право народа на живот и опстанак!
Књига професора Милана Радовановића зато је део српске ангажоване историографије. Дуго, читав људски век, седамдесет година, није се смело отворено говорити о Србији и њеној улози у Великом рату или се говорило кроз зубе. Није се смела износити на светло дана улога српске војске у победи над Централним силама нити архивска грађа настала радом државе у избеглиштву и избеглих грађана. Такође кроз зубе су помињане српске војводе, регент Александар којег видимо на страницама књиге, избеглице као и школовање српске омладине на страни која је у циљу очувања државе и њене мисли посебно чувана. Ради се дакле о ангажованом делу не у смислу идеологије већ у смислу државне идеје и истине.
Аутор се снашао пред остацима агресивних идеолошки острашћених историчара који у овом рату успех Србије виде само као класну борбу а крај рата и стварање Југославије виде као победу српског милитаризма и великосрпске буржоазије, коју је занимало само лично богатство, и великосрпска идеологија, што никада није била истина нити је истина. Нехотично, после изреченог става, излази да је проф. др Милан Радовановић покренуо низ питања, пре свега о исходу рата и његове стварности и судбина учесника кроз време када више не може да се даје идеолошка оцена Великом рату и документима насталим радом државних институција и појединаца, који су бринули своју службену личну бригу али нису могли да је реше без печата институције и успостављених поштанских станица на територији Албаније, Грчке или Туниса. Милан Радовановић се дубоко ангажовао да створи слику прошлости на основу грађе коју је одабрао, која је још видљива свуда у бројним домовима, као диплома о одликовању или збирке фотографија претка или предака у униформи, на радном месту и у срединама у сојима се крећемо. Ту су имена улица на Крфу и институција а затим следе споменици појединцима или догађајима уз свестрано упознавање са догађајима и токовима Великог рата. Докуменат писмо са адресом и печатом је споменар ауторовог поимања историјске истине. Једноставно презентована архивска грађа показује српско згариште из којег се рађа српски Феникс!
Приказана је прошлост у слици и симболима, записана места огромног простора Балкана иза којег стоји ауторов родољубиви понос.
Зато о универзитетском професору Милану Радовановићу можемо да кажемо да има широко поље духовне активности, није саможиви колекционар него оно што је сакупио