Филателиста

дели са културном и политичком читалачком публиком. Ово се види из текста који објашњава ликовне елементе архивске грађе која чува изглед догађаја забележеног у тренутку, лица и предела и не дозвољава заборав. Мирно можемо зато рећи да је у ауторовом ставу према овој врсти архивске грађе приказана тежња да одбиром прикаже слику рата и живота у рату не само војника него и грађана, чак и деце која су најчешће његове жртве! У свом поимању да досегне историјску истину главно исходиште његовог истраживања су обележја писама, адресе, печати, фотографије заједно са критиком њиховог садржаја којим понире у трагику рата. Наведено су главни елементи који привлаче његову пажњу и пред којима се нашао као човек који сретне нешто непознато а све говори о том непознатом као познатом. Милан Радовановић преузео на себе одговорност да то што је свима познато, а непознато је због скривања истине, именује на одређен начин као сведочанство које говори само по себи.

Трагедија рата, његово нечовештво је догађај који дели свет. Види се из садржаја и начина како је књига подељена и ауторовог књижевног прилога којим

је разрадио детаље представљене и проучене архивске грађе коју је предао радозналим читаоцима, њеним садржајем дао је подстрек за даља истраживања.

Милан Радовановић, рекли смо, угледни професор Београдског универзитета и научник на гласу у Европи, да подвучемо техничких наука, написао је књигу коју може да напише само онај који верује у истину о свом народу. Пошао је од спољног обележја архивске грађе која настаје као споредан али важан производ управне и друге делатности – адресе и печати на писмима, разгледницама и записима на полеђини фотографија и маргинама докумената. Ови записи деловали су на аутора као магнети привукли су његово осећање духовности које носи у себи као осећање националне одговорности. Понео се као књижевник Милорад Панић Суреп када је са маргина књига молитвеника и требника сачуваних у манастирима и црквама написао књигу "Када су живи завидили мртвима" и описао живот Срба у временима ратова и устанака против Турака. Поређење није сасвим примерено али зато наслов јесте "Неми сведоци" прави је наслов овог изузетног дела. Песник би рекао да је наслов метафора, као историчар – архивиста тврдим да је наслов права мера садржаја његовог рада и свести о вредности онога што је изнео пред читаоце као и свега онога што ће као последица сазнања пронаћи у читаочевој свести.

Рекли смо да је страдање српског народа због борбе за одржање и државност потискивана из историјске свести из идеолошких разлога које је и данас присутно у Београду али и Новом Саду, Крагујевцу, Нишу чак и Косовској Митровици, новој покрајинској престоници Срба! Не помињем жалосну Подгорицу, нити Бања Луку!

Све оно што је срболико, да додамо, је вековима гажено а што је најважније гоњена је и сама свест у главама самих Срба. Ова књига својом поделом како је аутор учинио, чини да свест и живот не буду ништа друго до излазак из мрака у који су Срби гурнути са жељом да никада не изађу из њега. Књига која је пред нама је зато гест, снажан гест и потреба самог аутора за досезање националне вертикале која је услед вишедеценијске идеолошке примитивне антисрпске дреке затурена у општој збуњености шта се Србима издешавало последњих седам деценија као народу.

Књига проф. др Милана Радовановића представља историграфско трагање и задржава се на оним елементима докумената који својим ликовним садржајем представљају вредност и ознаку времена. Његова запажања упућују историчарима поруку да треба да се држе чврсто филозофије критике историје и да не дозволе идеолошки распуштено разводњавање.