Филателиста

|

ПРЕДГОВОР

Током седам деценија излажења, ово је други пут да часопис Филателиста целу свеску предаје у руке једном аутору и посвећује једној теми.

О дезинфиковању писама, у овом часопису први пут се огласио 1959. године проф. др Сава Петковић рецензијом књиге проф. Равасинија Санитарни Докуменши, ознаке и печаши у прошлости, и својим ауторским текстом Дезинфикована џисма кроз исшорију пошше. Били су то први кораци домаћег публиковања овога предмета.

У броју 245 и 246 за 2001. годину, Филателиста доноси опсежан Шотрин рад Генеза манибулашивно! посшуџцања са пџошшанским иошиљкама у обновљеној Србији (1804 – 1840). Истраживања о карантинима и третману поште овај аутор објављује у лондонском часопису Ртанаџе (5/2002, 1/2003). Осим наведене периодике вредно је навести књигу др Војислава Мићовића Србија 1804 – 1918, историја пошта и жигови у којој је цело поглавље посвећено карантинској служби у Србији.

Др Карл Ф. Мејер (1884-1974), лекар-патолог из Луисвила у Кентакију, истраживао је дезинфекцију поште. Његово истраживање наставила је лондонска студијска група (Тће разттестеа Мац зиду Стае), на челу са г. Денисом Вандревелдеом, уредником часописа Ргацаџе.

Дезинфекција поште је препозната као једна од водећих тема поштанске историје, а санитарни третман писама заузима важно место у поштанској историји.

Србија је стално била на удару заразних болести које су долазиле из Азије у Европу преко Турске. То је био разлог да се тридесетих година Х(Х века, када су се стекли услови, у Србији започне са формирањем пограничног санитетско-полицијског кордона и подизањем карантина на главним граничним прелазима.

Поште ипоштанске експедитуре отваране се у местима где су се налазили карантини, и стајале су наспрам заграничиних карантина, на главним путним правцима.

Дезинфекција писама била је логичан исход распрострањеног уверења да се заразне болести могу пренети у здраву земљу путем трговачке робе, укључујући и папир. Показаће се да је ово уверење, које се задржало до краја Х/Х века, било делимично тачно. Међународна санитарна конференција (18935) закључила је да се пошта више не третира као могући преносилац колере. Такав закључак о куги и осталим заразним болестима тада није донет.

У алегоријски интонираном роману Куга (1947) Албер Ками каже: "Бацил куге никада не умире и никада не нестаје, може да спава десетинама година у намештају и рубљу, да стрпљиво чека у собама, подрумима, сандуцима, марамицама и старим хартијама и да ће може бити, доћи дан када ће на несрећу људи и њима на поуку, куга пробудити своје пацове и послати их да угину у каквом срећном граду".

У Србији Х!Х века писма су углавном подвргавана дезинфекцији, без обзира на санитарни режим на граници, јер се није могло увек са сигурношћу утврдити порекло.

Шотрин рад је изузетан истраживачки подухват на подручју српске поштанске историје, јер први пут у српској поштанској историографији, мноштвом докумената, проширује и периодизује рад Српског санитарног кордона од 1836 до 1886. године.

Пред нама је једно од најтежих подручја за сакупљаче поштанске историје, али без сумње велики изазов за колекционаре и историчаре медицине.

Војислав Беговић

С ићићиља ад 45." 7,57 Пе прву о ни