Француски романтичари и српска народна поезија

а (рј -

вод илирских народних песама. Један писац тога доба: у либералном часопису КњиЖевној Минерви за 1820 помиње ту скору појаву „морлачких народних песама“ на француском језику, 0 „успесима СкендерБега и несрећама Спалатин-Бега“, и тражи од преводиоца да „у интересу књижевности дода и оригиналне текстове“. Илирска књижевност увек је Нодјеу изгледала достојне сваке пажње. У предговору Смаре од 1832" он са похвалом говори о њој: „Није се знало у Француској, али данас се зна чак и у Институту, да је Дубровник био последњи храм грчких и латинских муза; да су људи били Бошковић (Возсоутећ), Стај (5гау), Бернард Замањић (Веглага де 2Хатаспа), Урбан Апендини (Огђатп Аррепаи), Соркочевић (5огоо)У, сијали на његовом

1 Га Мтегуе швгаште, 1820, р. 354. У једној примедби Нодје помиње да му је тај захтев упутио де ла Бомел, књижевни критичар истога часописа. ју

· ствари, то је био |. К!соуедго, у чланку о Штпанској Књижевности.

2 Огшугег де Сћапех Модгег. Рап5 1832., Т. Ш.

3 Мисли се на Руђера Бошковића (1711—1187), чувенога философа и математичара дубровачког, Бенедикта Стаја (1714—1794) песника који је Декартову и Њутонову философију „изложио у латинским сти-

ховима, Бернарда Замањића (1785—1820), који је превео ,Одисију“ на латински и уопште био латински

и