Француски романтичари и српска народна поезија

УВ

оживљују и пламенови лећу над њима; мртви се дижу у дугим, белим покровима, трава пламти под ногама вештица, и месец са крвавим мрљама огледа се у мртвој води. Мерое, Мирта, Теис, Телејрс, лепе и миле жене које у дану сладе живот, постају страховите вештице које младом Луцију срце ваде. „Смара“, без облика и без боје, увија се и урла, увлачи се у тело, сише крв као пијавица, тресе главом и злокобно се церека. Наоколо, страховити зли дуси, жене пијана погледа, црвене и љубичасте змије из чијих уста пламен шиба, гуштери који миле из језера крви и блата, главе без тела, саламандре, слепи мишеви, велики ноћни лептири, пауци, све то виче: ти не ћеш више дисати! И тако док се не растури облак крви, и док петао не огласи повратак светлости и растера све те ужасе и „кобне враџбине којих је земља пуна док је сунце далеко“. ј Поред тих халуцинација, за које је Ме“ риме рекао да су „снови једнога Скита испричани једним песником Грчке“, у књизи су и три „словенске песме“. Још пре но што се Смара појавила, говорило се у . књижевним круговима да Нодје спрема пре-