Француски романтичари и српска народна поезија

ОВ

родне, и нису рђаве; ал бг имљ се права цбна текљ изљ оршнала опредблити могла“. У немачком листу АПоетете Гпег. Хенипо (бр. 61, 1825) изишло је да су Гусле више „215 Месрћегзотшвсће Музн саНоп“, да је њих написао „еп Нг. Мегугпсе! т Раг5, дег тетај5 1 ЈЏупеп уаг“, и који је овим делом „Чеп Зраз5 сетаск! ћађе“, као што је учинио када се публици представио под маском једне шпанске глумице: Сердске Летописи, (1830, књ. 20, стр. 134) тим поводом увређене у своме патриотском чувству, додају: „А мр опетђ не безљ доволвне причине опоменути свакогљ морамо, да и самима онима извбстима кол ИБмцегвообшце о Славенима, а нарочито о Серблђима дато и распространавало, сасвимљ слбпо вђровати не треба, ерђдоволњна имамо докатателства, да су досадашна бела или неоснована, или недостаточна, да некажемо сасвимљ лажна“. Изгледа да је мистификација код нас први пут констатована тек 1860, у Словенци Емила Чакре (стр. 647—648), у чланку „Књижевна повестница јуначки народни песама“, али и ту се не помиње име Меримеа, „измишљеног преводиоца“, који је сам „своју итростђ открио Пушкину“.