Француски романтичари и српска народна поезија

(Се

важава то дело, па чак ни онај који је његов аутор“.

Као што је познато, Пушкин је изве- ~

сан део тих песама превео 1832—1833, а штампао их у једном часопису 1830 под насловом Песме Западних Словена (П%ени западнетгхђ Славанф). У збирци, поред једне чешке песме, поред Славуја („Славуј тица мала сваком покој дала“) и Сестара и Браће, које су узете непосредно из Вука, поред Песме о Црном Ђорђу и Војводе Милоша, налази се некодико песама које су више мање верно преведене из Меримеа (Видћнге Королл, Инко Марнавиче, Бишћка у Зенице великол, деодорљ п Елена, Влажљ в5 Венецшт, Гендукљ Хризиче, Похороннал ићена, Марко ДКубовиче, Кон, Бонапаршљ% и Черногорит, Вурдалак). Пушкин је кадкада мењао имена, не увек са много среће, али је преводио у десетерцу који прилично подсећа на десетерац наших народних песама: Потомђ легљ и женђ своеи молвалљ; Видишњ ли церковђ Спаса отселђо Чак и код самих Срба мистификација се није осетила. 1828 године, Сербске Л%шописи (књ. 12, стр. 154) бележе ту појаву Гусала и додају: „Пбеме су заиста на-

10

у