Хумано друштво "Ротква" у Београду : јубиларна споменица о двадестогодишњици друштвеног рада 1909-1929.

||. ПЕРИОД. Од ослобођења и уједињења до данас. '

Дуго је времена протекло од дана демобилизације. Много је времена требало да прође па да се среде прилике у свима домовима, да се обнове разорена огњишта и да се уђе у нормални колосек живота. Неоспорно, да је нашем друштву требало такође времена да се обнови, реорганизује и саобрази духу времена.

Остатак чланова друштва, који се налазили у Београду сакупљали су се често и договарали како и на који начин, да обнове своју заједницу, која је и ако мала дала повољне резултате.

Израдити опсежно програм рада у овако маленом друштву било би премного и тешко издржати, с тога су дефинитивно закључили, да за сада у почетку сведу свој рад на одевању ратне сирочади, а из пијетета према сенима својих палих другова.

Као најпогодније нашли су, да је те послове једино могуће обављати у кафани, где се пријатељи и другови скупљају ради одмора и разоноде. Ову констатацију појачао је и разлог, да свакодневно стварање разних хуманих, културних, нацио__налних и професионалних организација тако рећи отуђује човека од рада у установама где се ствари решавају за зеленом чојом, јер му је угодније, да после напорног рада на своме послу од кога зависи његова егзистенција, слободно време искористи у кругу својих пријатеља у шали и забави, а при том чини ипак нешто на хуманом и националном пољу. До ове констатације дошли су чланови, који учествују у раду у разним организацијама хуманог, културног и националног карактера, а који су доживели да многе установе једва доживе конституисање и расплину се, јер познати кворум, где се седнице не хоноришу, тешко је прибавити.

Одмах се извршило конституисање Одбора, и то овако:

Управни одбор.

За председника г. Свет. К. Петровић, благ. Врачар. Штед.; за п.председника г. Мих. Милојковић, мајор у пензији; за секретара г. Јов. Ст. Максимовић, секретар. О. Н. 0; за благајника г. Марко Радовановић, трговац и

за члана г. Светозар Марин, трговац.