Цар Душан : историјски роман из XIVога века у три књиге. Књ. 1, Млади краљ

официра и почео да се растура — рез. поручник Милан Вл. Ђорђевић узео је команду над тим батаљоном, прикупио га и спасао је ситуацију. То му је признао командант дивизије, пуковник Недић пред фронтом после победе. Кад су београдски листови стали доносити нарочите дописе о јунаштву Милановом, ја сам мојим пријатељима говорио, да тај Милан не може бити мој Милан, јер сам овога знао само као салонског лава.

Међутим, у току даљег ратовања, све више се раввијао јунак Милан Вл. Ђорђевић, тако да је његов дивизијар један пут морао пред фронтом да му запрети затвором. „По правилима ратне службе, сваки командир или командант мора за време јуриша бити позади поверене му трупе, а поручик Милан Ђорђевић увек јуриша пред својом четом. Ако то још један пут учини, послаћу га у затвор“. — У првом биваку после тога један резервиста из Миланове чете, добар познаник пуковника Недића рекао је овоме: „Немој да караш нашега командира и такве резервне официре који као и он јуришају пред нама. Знаш ти шта је магнет 2 — Знам — рече Недић смешећи се — „Е видиш, у овом рату сви су наши официри прави магнети па нас ву-у-уку ва собом тако да хоћеш — нећеш мораш за њим! Пусти их ти, жи' ми, да јуре пред нама, неће бити лоше !

И није било лоше, ечувено брзо савладала је српска војска главну силу турске царевине. Та брзина постизавана је невероватним маршевима у пркос највећим непогодама. После једног таквог усиљеног марша зауставио је капетан Милан Ђорђевић своју чету да се одмори само 3—4 сахата и легао је и сам у блато покривши се мекинтошем, јер је пљуштала киша. Наредио је да га пробуде тачно после 8 сахата, јер је имао наредбу да до зоре ивврши са својом четом још један усиљени марш. Кад су га пробудили зачудио се кад је над

собом видео — шатор! Он је знао да његова чета није имала ни једно шаторско платно. Кад је скочио тек онда је видео под каквим је шатором спавао... Његови

војници сложили су над њиме своје пушке и на њима равалели своје шињеле... Милану се попе једна кнедла

IX