Цар Душан : историјски роман из XIVога века у три књиге. Књ. 1, Млади краљ

Дуж обеју софара с обе стране беху поређани | јастуци 6 Лицем (O. шареница домаће индустрије, напуњеви вунсм или сламом. Само у врх прве софре под тремом беше једна | једина столица sa склапање —- ба домаћина _ Наразвно; при сувише честим селидбама краљевских дворова било је немогућно вући онолико столова и столица колико би било потребно п за обичне оброке целе краљеве куће, а камоли за стотине гостију у оваквим приликама, а јастуке је било лако пспразнити п носити, па у новим дворима опет напунити, За дљнас није ипак ни јастука било довољно за оне софре, које беху постављене у дворишту, под нарочито подигнутим хладњацима. Ту ће се седети на зеленој трави. И посуђе на тим вофрама другог и трећег ранга не беше више златно ни сребрчо, наго од калаја па и земљано од обичне грнчарије, Не само што ни краљева ризница не би била у стању да набави и да сељака све посуђе од злата п сребра, него је морала водити рачуна и о обичају онога доба, да сваки гост може, ако хоће, понети с краљеве еофре по који тањир за спомен, или као накнаду за путни трошак док је дошао до краљевих двора. Зло и наопако да је онда све посуђе било од злата п сребра. Ниједан велики казнац не би дуго пзишао на крај пи с великим тадашњим приходима краљевим. Овако барем грнчарију није требало селити, него се у свакој новој резиденцији набављало ново земљано псеуђе. Краљев благајник имао је п сем тога један важан разлог да не баца новац, који је онда бпо још врло редак, а то је што је краљ сваком одличнијем госту, кад полази с његовог двора својој кући, увек поклањао већу Или мању количину кова Н ога новца Па онда велики казнац није смео заборавити ни други један обичај свију краљева онога доба, а то је кад трубачи краљеви прођу кроз пекупљену еветину, па засвирају „краљеву штедрост", јер онда мора он сам да баца пуне шаке кованога новца у народ... Душа ваља, имао је п велики кавнац пријатних изненађења, јер велика властела и гесподари богатих баштина, нису никад делазили празних руку краљу у госте, него ву увек доносили богате поклоне, али је кнез Балдовин увек уздисао: .„Све то пије ништа за краљеву кућу у коју и повљедњи себар улази као у кућу свога родитеља, и од оца тражи све што му треба.“