Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

прогона не сме вастати нов у истом селу, иначе мора да плати глобу.

Пастири под белегом пли платом добијају ову у стоци, н. пр. од 100 оваца једну на Ђурђев дан“.

Овде Душан записа „Ако Бог да те подигнем моју задужбину у Призрену да не заборавим наредити да пастири мога манастира имају месечну плату, а чувари коњских лакимија поред плате и хаљина да добијају као белег два млада пастува или десет перпера место њих“ па за тим настави читати:

»У Будви сопственик стоке ужива две трећине прихода, а пастири једну трећину. Ако угине једно грло, кожа је газдина. Ако курјак удави које грло, пастир има да накнади штету, тако исто ако му се које грло украде дању. Ако ли се украде ноћу штета је сотственикова. У Стону пастирима припада петина приплода а трећина од спра и вуне. Између грађана которских и дубровачких с једне, п околних сељана граде се уговори о припаши, по којима сељани чувају грађанску стоку па онда деле по пола сав приход.

„Како ве у наше земље тек почиње по мало уносити шећер, то је за нас врло важно пчеларство. Улишта се намештају између шума п ливада, у нарочитим вртовима, уљаницима, под надзором нарочитих улијара. Поред воска и меда врло је омиљена медовина, вино по мешано с медом.

„Свиларство имамо само у северној Арбанији. Два човека у Пилоту доносе отуда манастиру Дечанском 6000 чаура годишње.“

Краљ овде прибележи :

„Не разумем ва што ее у мом приморју тако мало гајт свилена буба, кад тамо има доста мурва или дудова. Ово треба поправити. Бар моја вемља у Доњем Пилоту мора ми давати годишње 100,000 чаура“ па онда настави читати изветитај у коме се велики логотет сад враћаше земљорадњи. :

„Иепрва се, вели, свака насељења кућа звала село или вас. Тек од Немање на овамо зове ес селом само већа сеоска насеобшта. Свако засебно сеоско имање зове се

290