Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ
— Дај... Викни ми Припца! Где си течо 2
— Кнез Прибац Гребострек! — повикаше неко ликп властели. — Зове те Краљ.
— Чаповедај светла круно !
— Где си човече Чујсм a hem да паднеш с кс гу од глади. Држи дасе куцнемо, али шиљатл крај горе. Тако! Христов васкрес !- Добио си ме ; једи брзе. Ево ти и хлеба. Мени је доста један залогај нафоре, а наш Свети даде ми читаву пескурицу, читав лепчић, као да је слутио, да ћу ја већ пред дрквеним вратима __ имати да нахраним гладнога. Шта ме гледаш» Једи то јаје ув пут, а у двору ћу те и напојити.
— То ми је — промуца Прибац збуњен —- онај пакосник, онај Милош направио... Платићу му ја за то.
Џа онда поче ва свим озбиљно љуштити разбијснко јаје пл јести успут на велику смејурину цело краљеве свито.
У двору су већ чекале богато спремљене софрс, али само старци и госпође поседаше.
Краљ и сви млађи властели служише се чим је ко миловао е ногу.
Кад се Душан прихватио и попио чашу вина он викну :
— Молим сву старију господу нека мирно једу, па нек после за нама дођу. За нас млађе нека доведу коње !
Велики алогатор даде знак својим бичем. Једна труба јекну. За тили час беху коњи у дворишту.
Душан узјахујући свог андалусца упита још великог алогатора, који му је држао десни стремен:
— Јесу ли готове колсенице за краљевне и њи хове владике 2
— Јесу, евотла круно.
— Пази да ми се женскадија не задоцни за дочек — рече Душан укрштајући вођице и увде, па онда милујући десном руком по врату свога коња, који је непрестано копао десном ногом, викну (Ciiuy Нема» љића и Младена Шубића,
се [64]