Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

— Дај... Викни ми Припца! Где си течо 2

— Кнез Прибац Гребострек! — повикаше неко ликп властели. — Зове те Краљ.

— Чаповедај светла круно !

— Где си човече Чујсм a hem да паднеш с кс гу од глади. Држи дасе куцнемо, али шиљатл крај горе. Тако! Христов васкрес !- Добио си ме ; једи брзе. Ево ти и хлеба. Мени је доста један залогај нафоре, а наш Свети даде ми читаву пескурицу, читав лепчић, као да је слутио, да ћу ја већ пред дрквеним вратима __ имати да нахраним гладнога. Шта ме гледаш» Једи то јаје ув пут, а у двору ћу те и напојити.

— То ми је — промуца Прибац збуњен —- онај пакосник, онај Милош направио... Платићу му ја за то.

Џа онда поче ва свим озбиљно љуштити разбијснко јаје пл јести успут на велику смејурину цело краљеве свито.

У двору су већ чекале богато спремљене софрс, али само старци и госпође поседаше.

Краљ и сви млађи властели служише се чим је ко миловао е ногу.

Кад се Душан прихватио и попио чашу вина он викну :

— Молим сву старију господу нека мирно једу, па нек после за нама дођу. За нас млађе нека доведу коње !

Велики алогатор даде знак својим бичем. Једна труба јекну. За тили час беху коњи у дворишту.

Душан узјахујући свог андалусца упита још великог алогатора, који му је држао десни стремен:

— Јесу ли готове колсенице за краљевне и њи хове владике 2

— Јесу, евотла круно.

— Пази да ми се женскадија не задоцни за дочек — рече Душан укрштајући вођице и увде, па онда милујући десном руком по врату свога коња, који је непрестано копао десном ногом, викну (Ciiuy Нема» љића и Младена Шубића,

се [64]