Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

круну, нето као и Душица само бсо венац испод кога се спуштаху танке копрене до ногу.

Изгледале су као прибогу и данашње младе, само што им се преко копрена спуштаху танки златни конци или жице, које ву на сунчаним зрацима, а и после у дркви, под оним силним свећама , блистале и светлудало као ватрене трепстљике.

У дпрвви оба девера одведоше своје младе прод отворснке велике двери од олтара, а кумови одведоше младожење.

Данило у пуном орнату узе најпре Душана и Јелену преда се да их још једном упита ,јо ли њихова драга воља..." па кад обоје рокоше да јесте, измења њихово претење, и они онда десно и лево од амвона обиђоше и стадоше иза једне налоње на којој је лежало златом оковано јеванђеље и две црквене круне. Ту Душан и Јелена пружише једном другом десну руку, 4 кум и старојко положише преко њихових руку две тошке свиле, своје дарове млади, па онда узеше сваки по две воштанице и »тадоше достојанствено иза краља и краљице. Џиниша стоји мало даље од старојка, држи у ру“ кама младину велику киту цвећа, и но можо очију одвојити од лепе младе. Ова опст ни у том свечаном тренутку нема мира, него шалатом пита Душана:

— Јели, Душко, што навалише на наше руке ова два комада тешке свиле 2

— Буди мирна. То је да имаш од чега зкројити себи прве две хаљине.

Јелена се уозбиљи, јер међутим беше Данило И. измењао прстење Младену и Душици, па оставивши њих пред олтаром беше дошао са два спископа и два ђакона пред краљевски пар и венчање отпоче.

Митрополит узе две сребрно црквене круне, које стајаху на једном столићу пород налоња, па рочо:

— Венчава се роб Божији Стеван са робињом Божијом Јеленом ва име оца л сина п светога Духа, амин и онда натаче то дрквене венце на њихове главе, при чему није се много обапрао на краљичину „фривуру“

211