Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

Јелена гледа час у Душана, час у Синишу, па најзад рече: -

— То не разумем. Какав то може бити обред

= Па, драга моја Јелено — рече Душан смешећи се — краљ све српске и поморске земље не може се , тек тако, венчати са некаквом госпођицом из Трнова, ма како она високог рода била. Ти најпре мораш постати кра-

_ љица, па тек онда да се венчаш са мном !

Јелена се удари лако по челу.

____- Како сам могла само заборавити да је високо ти краљевство скров византијско. Добро, хајдемо најпре на моје крунисање. Али кад ја будем краљица, питање је да ли ћу баш толико хитати да завучем мој врат под супружански јарам, јер ја не марим много за оно што попови читају о венчању: п жена да бошт сја својсго мужа.

= Хоћеш, хоћеш — смеје се Душан — ваљда нећс краљица дизати буну против краља >

У таквим шалама одоше у цркву где је по онаквом истом церемонијалу, какав опшеасмо при краљевом крунисању, Душан метнуо краљевску круну на лепу главу своје младе, па је онда огрнуо багреницом, и метнуо јој у обе руке по једну велику, као рука дебелу, запаљену евећу.

Сада — рече Душан — нека високо ти краљевство, олаговоли поћи из цркве да обиђе краљевске нам дворе, и да прими управу над краљевеком нам кућом.

И сад наста свечани ход краљичин по свима „сухотама“, тремовима, плеарницама, двориштима па чак и по свим одељењима вокаљника. Где год је на тем „ходу“ наишла на какву терасу или балкон, краљица се на њима појављивала са њеним упаљеним воштаницема и клањала се доле искупљеном народу који је клицао :

— Многа лета нашој краљици!

Кад се и тај обред свршио, Јелену одведоше даме у женеко одељење двора да се прсевуче за венчање.

Кад су се обе младе са својим деверима појавиле на горњем трему, Јелена није више носила краљевску

270