Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

Кад Приморци чуше из младиних уста реч „плео навем“ они се само погледаше. Један од њих рече :

— Пази, зна и латински !

— Самном је говорила грчки — рече Архонта Липепотив — као да је одрасла у Византији.

Док су даме вакитиле све сватове на трибини, дотле се Јеленина српска и бугарска свита прихватила, а Скопеки епископ са својим свештенством оде пред нови мост, где је држана мала молитва и благселов те нове велике грађевине. | i

После тога је Јелена раскинула црвену евилену траку која беше разапста преко моста, па онда скочи опет на свога коња и пружи леву руку своме деверу, који је јахао поред младе и пођоше на челу целе крољевске кавалкаде преко моста, али лагано, ходом, јер су и младиног и дешиног коња водили гесподски обу-“ чени краљевски пажи, нешто због вељсг госпсства високих јахача, а поглавито из опрезности, да се коњи не поплашо- од урадана људских усклика који почеше с оне стране моста па трајаху кров све улиде до самих краљсвеких дверова на врх Акрополиса.

Целим путем поздрављала је Јелена своје нове поданике дсено и лево, а где гед је видела сиромашније обучену гомилу људи, жена и деце, захватала је десном руком, из велике кожне кесе, која је висила о пред њем ункашу седла, пуне шаке сребрнога новца и бацала га пред то гомиле. а

То беше младина ,штедрост“.

Кад стигоше у дворе и сјахаше с коња Јелена рече Душану :

— Сада ће високо ти краљевство са целом својом госпоштином бити тако добро да причека мало док се ја и Душица обучемо у невестинско одело па да идемо у дркву.

= Не, душо моја. Док се Душица облачи ти ћеш у том богатом властелинском руву одмах поћи вб нама у дрвкву, јер прв него што будемо пошли на венчање имамо да свршимо други један обред у цркви.

260