Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

И опет све прилегоше па рад. И опет све ћуте док

ће краљица рећи: ·_ — Милице Богданова ! || __— ФЧаповедај светла круно !

— Отиди до ризнице па упитај великог казнаца Бућу да ли би могао часком доћи до нас, да нас мало поучи нечему што он најбоље зна, а што свакој домаћици треба сваки чае !

Милица пође, а краљица Селе би се подаде:

— Ако, пролазећи тремом за ризницу, хтедне двородржицама Лазар Припчев пред краљсвим вратима да те заговара реци му дате не заговара јер ми овде чекамо да нам доведеш господина Бућу.

Милица поцрвени до иза ушију, а остале девојке покрите уста рукама да се на глас не закикоћу.

— Светла круно — рече Милица задрхталим гласом у коме су се осећале суве — ја никада не гледам ни једног двородржицу када пролавим поред њих, него гледам преда се, а Лазар Гребострек сувише је добро васпитан, да би ословио девојку која нема воље да разговара в њиме.

— Ходи вамо, голубице моја — рече краљица па је пољуби у чело. — Обоје сте красна деца. Ја сам се само шалила.

Миличино се лице разведри и она одјури да изврши краљичину заповест.

Кад је јурила поред краљевеких ћелија Лавар Припчев, којп је стајао пред Душановим вратима, променл се у лицу и нехотице коракну као да је хтео да је заустави, али се брво савлада и непомично сета на своме месту, само је гледао за Милицом као озебао човек кад га огреје сунце.

— Што еп се толико загледао у Милицу — упита га његов друг Угљеша — као да еп видео чудо невлђено 2 Да ти случајно не стојиш с њоме 2

— Ког Јар — протестоваше зајапурени Лазар Боже сачувај. Не стојим ја ни е једном — па силом ес окрете на другу страну и стаде гледати у двориште.

280.