Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

— Да би Дуоровник рете Јанићије ову повељу лакше примио, а нарочито с погледом на војву на коју се високо ти краљевство тако журно спрема, да бисмо га јаче привезали за нас, ја бих замолио да се поклисарима преда још једна повеља, за коју они пису молили, али која дубровачким трговцима треба као парче хлеба.

— Да чујемо — рече Душан.

Вел. Логотет узе други пергаменат па прочита :

„ја, краљ Стефан, наређујем да сваки зна : Одобравам, по милости својој, свима трговцима дубровачким, који иду по држави краљеветва ми, и такође пм се завстујем у име Господа Бога и пресвете Матере Божје: да им се неће ништа узсти бев откупа, да ни киса ни властелин у држави краљевства не смеју узимати ништа без откупа, па ни ја лично да им не узимам силом без откупа, већ да слободно продају, слободно идући по мо“ јој држави ; да им се ни на ланађурима, нити на икојем тргу у држави краљевства ми, ништа не узме на силу, већ да иду по трговима, и што год ми од своје воље продаду, да им плаћам као пл остали људи. А тако ми вере, дајем краљевску реч да никад нећу прекршити ово што сам написао“

= Е — рече Душан — то је једино чега се наша кира Јелена није сетила. Наравно ока није знала како неки наши кнезови, а бој се и гдекоји владалац краљевске нам куће, имају обичај гулити јадне трговце. Добро је, Јанићије. Док ја потписујсм ове две повеље, сво теби да прочиташ мишљење наше гсепође записано баш пре него што ћеш ти доћи.

И док је Краљ потписивао црвеним мастилом обе повеље, Вел. Логотет прочита белешку, поклонисе дубоко пред краљицем па рече:

— Да милсет Божја није учинила да постанеш кра» љица све српске земље и поморске, ти би клра Јелено могла бити Вел, Логотет па ма коме краљевеком плу цар ском двору.

— Кад би ти, драги наш Јанићије — рече краљица — имао мало више елободног времена да самном равгозараш или бар да завиприш у моју дворску школу, у

298