Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

чав да Бугарска поврати градове које јој је отео Андроник ПТ.

Очи краљице Јелене заблисташе новим сјајем.

— Хвала ти, сунце моје, што никад не ваборављаш у твојим бригама за Србију ни мога брата.

— Овом приликом ја хоћу не само да пружим прилику да се твој брат, повративши изгубљене градове учврсти на своме престолу, него је у моме интересу да ми његово војевање осигура лево крило моје војске од сваког препада византијске војске преко Бугарске.

Сем тога пиши свима нашим жупанима и кефалијама на јужној граници да одмах пошљу у пограничне грчке градове отворене књиге у којима ће у моје име објавити непријатељство и њима и византијскоме дару, вбог савеза којп је он био направио са царем бугарским Михаилом противу блаженог родитеља краљевства ми. У тим књигама нека им се каже да ћемо их напасти за 15 дана, да не могу рећи да смо их напали без објаве непријатељстава, ивнебуха. Те књиге, ако их који грчки погранични старешина не буде хтео примити, нека наши. људи прикудају на њиховим градеким вратима па нека се врате на своја места. Сад сам ти, драги Јанићије, натоварио толика посла, да те ослебођавам од дужности да будеш на сабсседовању у моме дворскем већу, у то шико пре што ће оно данас самном претресати члето војничка питања.

Велики логотет покупи своје белешке на којима је записао краљеве заповести, па хитно оде у своју пи сарницу.

— За поклисарство које си ми одредио — рече Јелена и загрли свога мужа — морам да те пољубим. Тако. А сад идем да се спремам за пут и да наредим госпођи Опасаној све што треба за краљевску нам кућу и за моју школу док се ја не вратим из Трнова.

— Не заборави изабрати ејајну свиту, која ће те пратити на двор твога брата.

— Не брини. Знам ја шта је краљевско велељепије, нарочито када се иде на двор који се са тако мало државе велича царством.

306