Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

чудо и да претворе то парче хлеба и онај . тљај киселине у тело и крв Христову, онда би сви «равославни били гори од људождера, јер би они онда, буди Бог с нама, јели свог Бога и пили би његову крв!

Врло је мудро било с њихове стране што су ове богомрске речи изговорили један другоме на ухо, јер да их је ма ко чуо од оних људи, који беху око њих — лепо би се провели.

У томе тренутку носиоци краљевских инсигнија пођоше испред Душана и постројише се десно од краљевеког престола, окренути олтару.

Краљ се врати из олтара па оде на престо.

После заамвоне молитве Данило П. поднесе краљу крст, Душан устаде, целива, узе свој.мач тега припаса, па онда узе скиптар у десну, а државни шар у леву руку.

Док је краљ то радио, протођакон је још једном одгрмео своје многољетство новоме владаоцу, и док је цео народ у дркви и у порти певао „много лета", Душан је достојанствено излазио из цркве.

Громко га поздрављаше цео онај свет од кога се црнила цела „Главица“. >

Сада велики алогатор доведе пред црквена врата краљевога коња, али не Душановог андалусца, него коња Дечанековог. То беше последњи знак да је владавина прешла од Стевана Дечанског на Стевана Душана.

Душан предаде скиптар и државни шар Рајку и Вукашину те узјаха, па онда прими опет скиптар у десну, а државни шар у леву руку.

Лазар Принчев Гребострек и Угљеша Мрњавчевић, који су од престола до црквених врата носили скуте краљевске багренице наместише ове иза краљевога седла, па истрчаше и прихватише од великог алогатора узде краљевога коња којега су водили све до двора.

Пред краљем ишли су носиоци краљевских знакова, за њима сва духовна и световна велика и мала властела, а десно и лево ваљали су се огромни таласи од људи, жена и деце, запљускујући пут који је војска отварала. Сваки је хтео да још једанпут види круни-

15