Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

тајну, коју нико не зна, и коју нико не сме да сазна док ја не одобрим, бар не овде у мојој држави.

— Разумем Господару. Ни усијаним кљештама не може ми нико ишчупати оно што ми будеш рекао, сем ако ми ти сам наредиш.

— У то сам сигуран, и за то се теби поверавам. Ти знаш, Палмане, колико ја волим краљицу 2

— Вднам, Господару, Бог вас поживео обоје на много лета. Таквог мужа и жене нема више под небесном капом.

— Па ипак, ја сам одлучио да се равдвојим од краљице и да узмем другу жену.

Палман у мало није скочио са седишта; али му Ду“ шан положи обе руке на рамена па га примора да седи.

— То не може били Господару — промуца Палман

Уну

— То мора бити, и ако тиме себи чупам живо срце из недара — рече Душан тако одлучно да за Палмана . не беше више сумње.

— да што, Господару, да од Бога нађеш 2 Та наша је краљица. тако дивна, добра, и мудра, какве за дело нема ни један краљ ни цар на овоме свету ?

— Тако је, и она је мени много више него што ти можеш замислити, али на своју велику несрећу, она је нероткиња.

На ову реч краљеву Палман се чисто скљока«, па само рече :

— На то нивам никад помислио.

— Али је на то морао да мисли краљ ових земаља. Он не сме погинути или умрети а да на своме престолу не остави наследника. У мојој невољи ја сам помишљао, само да се не растављам од Јелене, да за живота поставим Симеуна за младога краља....

— Маријиног вина 2 — учини Палман па стаде обема рукама одбијати ту мисао. Ро би побунило и велику и малу властелу. Сем тога у Спнише нема из једне. краљевске особине.

— Тако је, и ја вам морао, и ако знам да ће моја јадна Јелена свиснути од туге у каквом женском ма-

34!)