Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

Краљица прочита извешће војводе просечког, па "враћајући писмо краљу узбуђено рече;

— 0 да ћемо се сви вратити. Цар византијски бежи у Србију ! Та то је мало крупније него када нам Сиргијан пребеже. Једно ми је за чудо, што од Оливера нема још ништа 2

— Како ја знам нашег новог „оца“ неће он ништа ни писати, него ће оставити срдачну и прељубазну матер краљевства нам да угости дарскога нам госта, а он ће појахати свог најбржег коња, па ће сам појурити да нас на путу гдегод ухвати и врати.

— Сад тек видим како је, мудра била моја свекрта, кед није хтела да се враћа на двор свога брата од стрица ! Е

— Знала је она како на слабим ногама беше престо Андроника ПТ, ва то је животу на таком дарскоме двору претпоставила двокровни дом овчепољске госпође у Велесу |

Боже како је паметна била. И ко би рекао да је та добра жена била некада оно чудовиште 2

— Врло просте, душо моја. Срећан чевек не може пикада бити онака звер, као што то може да постане цесрећан човек, нарочито кад је свестан да није ништа крив ва евоју несрећу.

— Јесл ли опавио, Душко, како сада Марија искрене воли своју пасторку, ћерку Оливерову од прве жене 2 Ни рођена мајка не би је могла више волети !

__Али последње речи Јеленине Душан није слушао. Он беше устао, засенио очи од сунца па се загледао некуда далеко у поље.

Краљица такође устаде и гледаше у истом правцу, али не виде ништа више него некакав облак прашине који се ваљао путем. По кадкад нешто севне ив тог облака прашине.

— Шта то глецаш Душкор = -

— Оно ће бити. Оливер са неколико коњаника !

— Та не може бити. Кад прег

418