Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

— Народ зове Хрељу крилатицом, али би тај надимак боље приличио Оливеру него оном матором издајнику“

Душан је погодио. Што се онај облак прашине ближе примицао све се јасније видело светлуцање оклопа оружја према сунцу, докле и краљица не викну:

— Оно је одиста Оливер !

Краљ и краљица пођоше му неколико корака на сусрет.

Оливер скочи б коња, | баци узде једном кољњанику иза себе скиде тешки шлем са главе и похита пред краља |

— Добро нам дошао Оливере! — рече краљ пру“ жајући му руку: — дар ниви имао никог млађег да нам јавиш ва долавак високога госта 2

— Хвала Богу, високо ти краљевство што вас још овде стигох- Ма кога другог да сам послао ко зна да ли се госпођа краљица и млади краљ не би враћали чак са границе, или чак из Трнова, а знао вам да за ову прилику треба да је и високо јој краљевство дома.

Богме да ниси још данас стигао сутра би они били далеко. Ходи у наш шатор да се мало одмориш од твојског јахања, па ћеш нам онда причати

И сви троје одоше под шатор.

Кад се Оливер мало издувао и попио један кондир вина, кеји му је сама краљица пружила, велики војвода и господин Овчег поља стаде казивати.

„Чим вам добио глас из Пресека, ја сам скупио колико год вам имао војске у Велеву и пошао сам цару у сретање да га са војним почастима дочекам. Не далеко од града о друге стране Вардара већ сам угледао царев логор. Чим су они из логора нас угледали видех како један њихов коњаник заплива у Вардар и то онде гдо пема брода, него је прилично дубоко. _ _Бадава су му моји људи довикивади и рукама показивали да мало даље уз воду има брод, он не обрће главе него плива с коњем и кад срећно преплива онако мокар као миш право преда ме и пита ме јевам ли ја српски војвода који заповеда у Велесуг Кад му то ја потврдих, а

1 419