Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

ва саму част и славу. Кад би он хтео да нам уступи те градове и ја бих волела. Али он, као што видимо, и ако је у великој нужди и невољи претпоставља пропаст са својом децом и свима својим верним, него да нам уступи и најмањи злехуди градић. Пошто ствар тако стоји и он као цар и слободан човек не поклеца у своме достојанству, то ја и сама налавим да би најпаметније било да му помогнемо бев икаквог користољубља с наше стране да се поврати на св је царство. Користи за нас од овакве помоћи биле би довољне у слави, коју би тиме стекли у целога света, а нарочито што би нашој држави добили једног таквог пријатеља и савезника, каквога многи желе а мало их налазе, а они који га имају, не знајући га ценити, од себе одбијају. Ово само мислим да можемо с равлотом од њега захтевати, да нам буде добар пријатељ и друг целог свог живота, и да се заклетвом обвеже да неће никада, пошто би на ново дошао на царство тражити од нас градове, које ми сада држимо, и које смо ми или наши претци отргли од грчкога царства, нити да ће због њих ратове подизати. На овај услов мислим да ће и он радо пристати, јер је праведан и не наноси на њега никакву љагу да издаје грчко царство ! ~

„Тако говораше краљица на збору.

„Кад је она свршила своју беседу краљ позва и остале великаше да кажу своје мишљење. Тада Оливер, од евију највиши (2) у достојанству устаде и рече:

— Да краљица није све најлепше исказала што је ва благо и ва славу царства“ српског, онда би и који од нас имао што да каже или да дода. Ноу њеној беседи има толико превасходног разума и толико врелог савета, да ни много мудрији не би имао шта рећи, ни највећи "пријатељ не би нам могао ништа корисније саветовати. За то се и ја потпуно саглашавам са мишљењем краљичиним па и теби светујем да ништа друго не чиниш

# У грчком нема разлике између краљевства и царства,

428