Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

— Пиши Хрељи нека ешободно дође, али пре свега непиши наше заклетве. 2

Прибац се поклони па оде, а Кантакувин рече:

__— Допусти да се вратим у мој шатор, да се мало приберем од овог новог удара нанесеног царству. — Није то никакав удар за тебе. Хрељина три града беху моји и пре његове издаје, а према нашем споравуму били би такође моји. Остани још овде да

чујеш моју последњу реч полио рима твојих непријатеља !

И Душан спусти на ново завесу преко свог цар--

скога госта, а кад уведоше последњи пут цариградске поклисаре к њему он им рече:

— Равмислио сам. Кажите царици Ани, патријару и великом дуки моје краљевско. повдравље да ја не примам њихову понуду. чак ни са исправком коју сте ви, можда и прекорачујући своја упутства јутрос учинили, не могу је примити, јер мени моје достојанство не допушта да ограничавам спободу мога пријатеља и госта, а камо ли да захтевам од њега да распусти ово мало војске што му је остало.

— Молимо — рече митрополит Макарије — само за једну милост; Да не доновите своју високу одлуку о помагању Кантакузина краљевском војском, само за толико дана колико је потребно да ми одемо до Цариграда и да се вратимо, јер се ми надамо да ћемо се вратити с новим упутствима, која ће нам допустити да изађемо на сусрет жељама високог ти краљевства.

— Немам никаквог разлога ограничавати ни сло-_

боду мојих одлука, али ако се ви вратите пре него што ја донесем моју одлуку,ја ћу вас понова примити и саслушати. Сад идите па се спремите за пут. Ноћас пођите са срећом. До граница моје државо отпратиће вав моји поуздани оклопници.

Поклисари хтедоше прићи краљевој руци, али _ оп одмахну њоме тако, да су покисли поклисари похитади да се дочепају врата.

— bi

447