Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

градских бедема — пред краљев шатор стиже један коњаник са краљичиним писмом из Скопља.

Душан журно отвори свитак јер се бојао да није његов Златан болестан.

Срећом не беше то, али ипак једна новост, која га непријатно дирну. =

Краљица му јављаше да је јеромонах Харитон, некадашњи протосеваст Хреља преминуо, и да је његова жена однела његово тело у Рилски манастир да га сахрани.

Душан одмах пададе неке наредбе кнезу Вратку, па с писмом оде у Кантакузинов шатор, јер и ако је био велики пријатељ његов, није делио свој шатор в њиме као што је то радио Андроник ПТ.

— Ево шта ми пише клра Јелена. Разумећеш да ми није могућно сачекати да видим шта ће бити са мојим поклисаром у Ојеру, а камо ли да дуже останем овде. Ја морам још вечерас кренути са извесним делом моје војске да са њом поседнем сва три града п целу земљу коју је Хреља држао. Оставићу знатан део војске да отмеш град ако се не буде хтео предати, а ако се преда, онда моје присуство овде није ни нужно, јер ће то бити твој град.

Кантакузин је врло добро знао да је још Хреља, кад се покајао, осигурао град Мелник за свога краља, знао је да је Душан преко Рудла осигурао себи и Струмицу, и да према томе због трећега Хрељиног града, и „земље“ коју је Хреља држао само док се није покалуђерио — не би морао Душан лично остављати ово-за њега тако важно предузеће, а још мање кретати већи део своје војске — али цар није хтео пи једном речју кавати што је мислио, него само рече ·

— Високо ти краљевство најбоље зна шта му је у оваквим околностима прече.

— У осталом ја ти опет остављам кнеза Вратка, а то је као да и ја лично овде остајем.

Пред вече истога дана кренуо је Душан са већим делом своје војске из логора испред Ојера право у некадашњу „државу“ Хрељину. |

466