Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

литијом дочекао, ти би научио твоје саграђане да мени не стављају никакав услов.

— Опрости, Највећи, али нисам ја крив. И пре него што ви ти обавуд град Бер својим милостима, знао сам ја ко је Стеван Душан, и за то сам увек говорио мојим саграђанима да би за нас била највећа срећа, да наш град дође под власт високог ти краљевства, али ву они у почетку ове последње међусобице мислили о Јовану Кантакузину тако исто као ја о теби, па кад ву се у њему преварили....

— Увериће се они — рече Душан — да ја нисам вероломник какав је Кантакузин.

— Молимо те, Највећи — узе реч опет Митрополит — да са твојом војском одмах уђеш у град.

— За данас не могу лично ући у град, јер имам одличне госте — и овде показа дубровачке поклисаре —- које хоћу да угостим под мојим шатором. Али мој војвода Вратко имаће част и задовољство да са целом својом војском отпрати у град твоју високу преосвећеност и његово старинско господство Архонта Манојла !

И сад краљ отпрати оба поклисара до пред свој шатор, где се врло милостиво в њима опростио.

— Ја ћу сутра ући у град — рече им још Душан, па се онда окрену Вукашину: — Нека све наше трубе и фанфаре огласе целој војсци да се град предао !

Кнев Вратко приђе краљу да прими његове ваповести. — Теби војводо не морам набрајати како се војском поседа овако тврд град. Кад ја сутра уђем у њега, уверен сам да ће све бити распоређено као да сам ја сбм распоређивао.

— И биће Говподару — рече Вратко и одјури за градским поклисарима.

Кад ве Душан вратио под шатор затрешташе трубе и фанфаре најпре око краљевог шатора па онда постепено око целога града.

498