Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

зета Јована Оливера, великог стјегоноше краљевог, лотле њему нема суда у овој земљи...

Душан се окрете Данилу па му рече на ромејском језику. - i |

— Каравида је одиста мој пријатељ, и од како је удао своју кћер за Оливера, још ми је постао милији. Али баш за то га морам научити памети —- 8% тим се окрете Доберчу па настави српски. вара се мој пријатељ Каравида ако се тако хвал , јер док сам ја краљ биће суда не само за њега, него-и за мене, ако бих не дао Бог, и ја сам коме неправду учинио. Не брини ти ништа оче Милачевићу, нећеш се ти потуцати по свету, него Беш одмах добити твоје три законите њиве. Отиди до мор великог логотета и причекај ме код њега, па ћеш добити моју књигу за властелина Каравида, која ће га

- научити да су прошла времена када су силни овога света могли чинити што им драго.

Доберчо паде опет на колена, пред краља, целива скут његове беле хаљине и рече : „Многа лета високом ти краљевству“, за тим устаде, обиђе око стола, метаниса три пут пред Митрополитом п целива му десницу па рече:

—_ Благослови, Светитељу !

__ Бог и сви свеци нека те благослове — рече Данило и положи своју руку на његово теме — пођи са срећом и причај ув пут и на дому да нас је све огрејало сунце божје правде. |

Ове речи беше Данило 1. изговорио тако срдачно, да је Душан неколико тренутака по одласку свештени“ новом ћутао истински тронут па онда рече.

— Мирски свештеници долаве у непосредни додир с народом, од њих много зависи како ће њему самом бити. Није право да они тако сиротују, да се само 0 својој невољи брину. Њихово жиће треба ослободити те бриге, те да се могу бринути само о спасу душа повереног им стада господња — и овде Душан дочепа са стола mem пергамента и стаде брво нешто бележити, и још за све време писања рече: — Још је права срећа што наше монашко свештенство нема тих брига за свој опстанак, те може све своје силе да посвети својој светој задаћи.

e а 5 15