Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

своју очевину само онолико колико је краљ Милутин умножио српске и поморске земље, ми ћемо у новим тековинама твојим наћи још толико богомоља и мана- . стира. Међутими пре њих, још данас, долави па сваких хиљаду наших домова по педесет калуђера. То је читава војена која је тако преплавила све манастире, да се у њима ни сместити не може. И за то стотинама калуђера и калуђерица живи сада изван манастира. Они, који су бољи међу њима иду у службу појединих властелина. као њихови писари. Остали одају се животу, који је само на саблаван православне цркве. То је оно зло о коме говорах да је никло из сувишног, добра.

Душан поћута мало, прибележи нешто па рече:

— Отераћу ја све калуђере и келуђерице из градова и села у њихове манастире.

__ То неће бити довољна мера да препречи даље развијање овога зла. Треба за неко време забранити евако пострижење, а не зидати нове манастире...

Душан ћуташе неколико тренутака, забележи још нешто, али не рече ништа,

Нанило П. настави :.

__ Као што види високо ти краљевство, ја до сада нисам ни поменуо женске манастире у нашој земљи, јер их, сразмерно према мушкима, још нема много. Тако исто ја нивам помињао ни задужбине твојих христољубивих предака изван наше земље и поморске, ни светлу задужбину Немањину у Хиландару, коју је он богато обдарио најпре имањима са Халкидике и доњер Вардара, па онда богатим земљама око Призрена m Пећи чак до Зете. Нисам помињао ни да је краљ Милутин из темеља обновио Богородичину цркву у Хиландару да је око ње направио прави град са кулама за одбрану од незнабожаца и јеретика, нека је Богом просто све блато које су свети Немањићи утрошили на Хиландар, јер је то велика школа нашега православља, наше писмености и наше црквене књижевности. Али ја питам високо ти краљевство да ли оно силно благо, које је Стеван Урош Милутин утрошио на своју 60 линцу код цркве Св, Јована Претече, близу царске

и.