Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 3, Цар

. ”

кедонију, Епир, Тесалију, Акарнанију пи Етодију, и он се већ 1345. прогдашује за дара ромејског, и тиме показује своју крајњу мету. Од тога тренутка он само мисли како да се дечепа Цариграда, те да створп ведико српеко-ррчко дарство. Али он је успео да направи само српску ведику државу, у којој је већина становништва беше туђе народности, а пропустио је да уједини све српске вемље у својој држави. — Српски народ, населивши се у земљама визант имперпје, стајао је увек . под утицајем Висантије, п од које је добио п санкцију да оснује своју државу (Алексије Комнен и Стеван Немања). Појамно. Срби су још патријархалан народ а Византија културна држава. Утицај те културе постаје особито јак у ХПЕ и ХТУ. веку: орпски владасци жене се византијским кнегињама, привлаче у своју земљу грчке уметнике и научнике. орпско духовништво образује се у византијским школама и манастирима. Српска књижевност много је обвезана вивантијској. (ветогорски манастир Хиландар постајс главни дентар српске просвете, и даје не само шефове српске цркве него и важније државнике. Душан је већ затекао цео српски живот прожман византинизмом, али он, који је провео своје детињство у Цариграду, није само присталида византијетва, каб што је био краљ Милутин, него постаје одушевљени поштовалац византијске обравованости. Он жуди за сјајем и ореолом византијског престола. Томе све више доприносе његови састанци с Императорима и с узурпатором Кантакузином и његово често борављење у византијским провинцијама, које је освојио, и ва које се он више брине него ва српске, а чим је освојио бер, он се облачи као византијски император, меће на главу тјару (калиптру) заводи на своме двору византијска звања и делокупни начин живота, даје своме сину управу над српеким провинцијама, а себи, као цару ромејском задржава грчке, којима управља по грчким ваконима, обасипа милостима грчко свештенство п аристократију, издаје грчке повеље, јер је сад и грчки јевик напоредо са српекимдржавни јевик. Није он привлачио Вивантију себи,

187