Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 3, Цар

па ако затреба нека пи он одмах оде у Цариград да тај посао сврши.

Сутра дан по доласку овог млетачког посланика, дар га је примио, како би се данас рекло, у свечаној аудијенцији, у присуству Великог Јоготета.

— Господару — поче фини Млечић. — По гдекојл извршни органи високог ти царства не воде довољно рачуна о милостивим повластицама које је величанство твоје, у интересу. обостране трговине, благоволело подарпти нашим и дубровачким трговцима.

— Не мораш се даље трудити, господине поклисаре — упаде му Душан у реч — Ма каква била жалба мога драгог пријатеља Дужда и млетачког сената, и ма ко. лика да је отштета коју будете тражили за ваше трговце, царска се не пориче. Његово веље господство, мој Велики Јоготет има већ моју заповест да потпуно задовољи ваше захтеве. Вас цвојица ћете сами свршити све што треба за ту ствар и донети ми потребну повељу на потпие. (С тога можеш одмах прећи на главну ствар твога поклисарства.

Посланик направи зачуђено лице па само рече:

— То је све ради чега сам послат...

— Ја наравно не знам — рече Душан смешећи се каква су упутства која су ти дата кад си полазио из лепе Венеције, али ова ствар о оштети ваших и дубровачких трговаца могла се лако свршити и писменим путем. Због ње саме за цело не би висока република трудила тако високородног господина као што си ти на тако далек п тежак пут...

— Од оштрог ока високог ти царства — рече по сланик енебивајући се — не може се ништа сакрити. Одиста када сам полазио, прејасни дужд ми је рекао; „Мој драги пријатељ Стеван, цар српски JI ромејски, има обичај, да врло милостиво прима и испраћа све наше поеланике. Ако се и ти удостојиш његовог благовољења, и кад угледаш цара добре воље, могао би га упштати, наравно не у име републике, него с моје при» ватне стране, шта он мисли о једном питању, које и

196