Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 3, Цар

— Остави дете, имам да ти саопштим важне на по мене које ми је баш сад-Јанићије изнео.

И краљ и краљица задубише се у разговор, докле се Митрополит радовао њиховоме сину. 110

— Па чекај, Златане, да те добро видим, „стој, деправи се ! Па ти си ми ижџигљао, ти ви ми порастао ти би постао читав момак, ти си већ дорастао и до коња и до копља бојног !

— Копље ми још недају — жалио се краљевић —- веле могу њиме иштетити, али коња већ имам. Дала ми га стара мајка кад смо сада пролазећи кров Велов омли код ње у гостима. Истина мој вранчић није тако велики, као чика Палманов коњ, али је ватра жива, и кад се иде уз брда и камењаре, он је бржи од свију коња аламанских оклопника, ја на њему истрчим на врх брда па им се озго смејем како се они полако пентрају замном, а чика Палман се љути и вели да ће ме тужити бабу што га не слушам.

— А где ви ти то нашао брда и камењаре, зар је то ва твоје шетње на коњу 2

— Какве шетње, деда Јањор Зар ти не знаш да ам ја путовао од Велеса довде на коњу 2 .

— Ама шта говориш длатане 2 — вачуди се бајати Митрополит па плебну рукама.

— Јег, Бога ми! Па кад смо стигли овде, ја још з коња упитах баба: ,Шта сад велиш бабог Знам пи вад да јашем2“ А бабо тек упита: „Колико ви пута пао с коња 2“ Ја се успрсих па рекох „Нисам пао ни један пут, ето питај чика Палмана“.— Док тек бабо на то: пе Ву веди, кад ниби пао, и док не паднеш неколико пута, ти још не знаш да јашеш“. Зар је то истина деда Јањо 2

Јанићије се слатко насмеја па рече:

— Штогод твој бабо каже, то је истина супце моје.

— Знам, али ја сам мислио да само рђави јахачи падају 6 коња 2 -

— И најбољи падају с коња док ее па себу не увере да се при сваком паду ив мора скрхати рука или нога,

3 9'