Цвијићева књига

ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ШУМАДИНАЦА 109

породицама, које описују руски приповедачи. Интересантно је да и оштри планинци, од Брда, од Црне Горе и високе Херцеговине, населивши се у Србији, постају питомији и блажи.

Та се питомина, дружевност и ред виде већ у првом устанку, и понешто је од тога сачувано и у народним песмама, као н. пр.: „Ту спртише торбе пртењаче, отворише дрвене чутуре, све два и два сјеше ужинати.“ Или: „Све с коњици по два поређаше, а пјешаци по два загрлише.“ Или: „Извадите дрвене чутуре, напојте се поцерске ракије, зарад срца и зарад слободе.“ Даље, као што је раније поменуто, није срамота јунаку јаукнути и заплакати кад виде невоље својих ближњих, „сиротиње раје“. Не надмећу се увек јунаци који ће први на Турке ударити, већ иде онако како одреди војвода или се они сами споразумеју, — и ово је дубоко народно и има у њему доброте и шале — и пуштају напред онога који је сретне руке, као Срдана Илију у боју на Лозници; „нека буде свеколика кавга на онога Срдана Илију, и нек буде срећа Срданова,“

У народној маси Србије ова питомина и мекота није мања сада но у ранијим временима. Шта више- у ратовима од 1912.—1915. показало се да је она можда још дубља и развијенија.

Шумадинци су се до пре које деценије одликовали веселошћу и песмом. Старији писци и путници често истичу да су се песме хориле по селима кроз која су пролазили. И најозбиљнији послови су зачињавани шалом и хумором. То је познато, а има и утврђених, готово историских случајева.

Кад је ваљевска војска у почетку устанка први пут видела Карађорђа и чула његове речи: „добро дошли, браћо моја, српски соколови“, „верујте децо (каже прота Матија) да ту није војник остао који запевао није, а многи је старац радосне сузе проливао што је то дочекао. ИМ преко свега Дубоког (између Обреновца и Београда) рекао би

10