Цвијићева књига

124 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

је сада после охридско-битољског најживљи попречни пут Старе Србије и Македоније: ово је пут, којим осим оба Полога и Дебар, Зајас, у неколико и Кичево и Пореч излазе у централну област. У јесен се суходоличким путем сусрећу на хиљаде оваца, крда Срба и Арбанаса, нарочито из Дебра, који их гоне на зимњу исхрану у Тракију и егејско приморје. У обрнутом се правцу крећу каравани житом и еспапом натоварени. Даље се сретају војске од печалбара или гурбеџија. — На послетку да напоменем и каравански пут од мање важности, који од Скопља преко Сопишта и испод Сољне води за село Здуње у долини Треске или Велике, и тиме за Пореч.

Из скопско-прешевске области се има боља веза са Бугарском, но из ма којег другог краја не само централне области, већ и целе Старе Србије и Македоније: познатим криворечким или ћусшендилским пушем, који од Скопља преко карадашке косе Колника, затим преко Куманова и Криве Паланке води за Ћустендил. Доцније ћемо се о том путу нарочито бавити. Сада је велики део његов у рђавом стању, и он има малу културну и трговачку вредност. И ипак је он главни пут, којим Бугарска може избити у централну област и на моравсковардарску комуникацију. Мако се Бугарска овим путем најбоље веже за поменуту област и главну балканску комуникацију, она са Источном Румелијом и Тракијом чини у многоме самосталну географску целину, којом влада друга комуникациона артерија, нишавско-искарско-маричка; то су области Полуострва друге уздужне осовине и друкчијих веза. За то се ни криворечким путем не може из централне и скопско-прешевске области знатно утицати на овај источни комплекс земаља. Оне су бар географски предестиниране да буду засебна целина. Из тога се даље види како Бугарска нема онако дубоке и интимне географске контакте са Македонијом, као што их има Србија, која са главном облашћу Македоније, вардарским сливом и западним