Цвијићева књига

ОХРИДСКО ЈЕЗЕРО.

После дана са кишом и буром настало је било лепо време. Сунце пече, ваздух је над језером провидан, а на обалама трепери јара, која обавија и највише врхове око језера: Јабланицу, Крстац и Галичицу. Око чамца је топла, плава језерска вода, у коју далеко вид продире, а где он изда, настају оне плавенкасто-црвенкасте дубине, од којих се страха нема, јер је језеро тихо и глатке површине; у њима има кажу рибари, тако много рибе као дробнога песка. Од језера се развија према планинама благ ветрић, који управо не дува, већ пирка, ћарлија и зове се вешерник, најпријатнији ветар Охридског Језера; то управо није ветар, јер нема правца, већ нас са свих страна облива свеж ваздух, који има мирис воде; због њега је Охридско Језеро лети нарочито пријатно. Он не прави таласе, већ фине наборе на језерској површини, који изгледају као они на притиснугом плишу, и ти су наборићи тако обли као да је језерска површина уљем покривена; негде се групе набора пресецају и имају план мреже.

Тада лепоту језерску увећавају и лепе језерске птице; особито бели лабеди, који високо над језером лете, јата од крецмана, који ниско лете и сваки час падају по језеру, и црни норови, који се по језеру гњурају. Оно тада и људима оживи, особито ако је пазарни дан у Охриду, Струзи или Подградцу; као посути по језеру, искрсну много-

Штампано у делу „Основе за Географију и Геологију Македоније и Старе Србије“. Књига трећа. Београд, 1901., с 803—4,