Цвијићева књига

ХМ ЈОВАН ЕРДЕЉАНОВИЋ

већ традиционалној представи о великим херојима/ научних истраживања од светскога значаја. |

А као што су у Цвијићевој телесној природ биле сједињене особине двеју главних раса које наши преци са собом донели из своје закарпатске прадомовине, тако су се исто и у његовој души спајале карактеристичне црте њихове. На већину људи Цвијић је чинио у обичним односима утисак благог и тихог, питомог, човека, и заиста је је од основних црта његове душе била благост ијодмереност. Колико је било осетљивости и нежндсти у његовој души, сведочи најбоље искрена и целог живота несвесно истицана синовља љубав његова према давно изгубљеној мајци и примери бола и проливених суза за својим изгубљеним драгим |ученицима, Још је Цвијић имао и врло развијене две особито карактеристичне црте: велику радозналост, и то веома широког обима, тако да се она простирала врло далеко од његових научних интереса и потреба, и, с друге стране, исто тако особиту љубав за искреним, пријатељским разговорима, а нарочито још у вези са причањем догађаја и доживљаја, у коме је баш он сам био неисцрпан и

„веома занимљив.

Ове тако изразите особине Цвијићеве душе биле су комбиноване са другима, које су их у многом погледу допуњавале, а често пута и знатно ограничавале, односно регулисале, њихово изражавање. Цвијић је имао у својој природи нечега неумитног, немилосрдног, и у односу према себи и у односу према другим људима, кад се тицало постизавања постављених задатака и савлађивања препрека научноме стварању. Што је дао оволико великога, монументалнога, има се без сумње знатним, или и највећим делом, приписати тој његовој особини, али је у исто време, на нашу велику жалост, баш та иста његова врлина највише крива и што смо га тако рано изгубили. ИМ речи и дела и цео живот његов јасно сведоче да он на себе није мислио и да није хтео мислити. Оштрина коју