Чудан свет : роман

108 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

тију ишчупати. Писару очи од радости тргпећу, а четник закрвавио очи на животиње, мислиш живе ће их прогутати. Вредно би било да их какав славан сликар наслика, или бар ко да их фотографише. Белка сирота на страни плаче, кецељом је лице покрила, па јеца. Али егзекуција ужива. Треба ко да буде једаред судац, фишкал и пандур, па да може уживати сласти егзекуције. Као год што је касапин на крв научен, тако је све то научено на егзекуцију. Нек сваки који је дужан метне руку на срце, па нека исповеди како му је кад ви. ди суца, противног фишкала и судбеног слугу. Као слаба звер кад види гују.

— Господин фишкал, ја мислим, да ће доста бити та три коња; лепи су, и још томе дваест оваца2

— И ја мислим доста ће бити.

— Ти, четниче, узми одма једног пандура, и дотераћеш у сеоску кућу ова три коња и дваест оваца; ми ћемо донде чекати.

Четник са највећом охотом јурне да пандура нађе, и за један оченаш већ су ту.

Терају коње и овце. Четник као крволок иде за њима.

Белка јауче, вришти, но суца лице сад као хладан мрамор, круто, немилостиво изгледа. Лисовић окренуо леђа да Белку не гледи; кад не гледи и не чује. Јадном писару се само на жао дало, макар да је с почетка радостан изгледао. Њему су радост причињавале оно неколико форинти што ће добити, јер је сирома; али кад види Белку, проклиње се у себи што је сирома, и да може сам би Белки све искупио. МИ доиста, осим егзекуције, ваљда нема човека коме се срце не би ражалило, када види тако лепо женско плакати, као што је Белка; та дао би јој душу и срце, а некмоли да од ње одузима! Сад се враћају у сеоску кућу. Белки кажу да отац има одмах у сеоску кућу доћи, како кући стигне.

ји