Чудан свет : роман

128 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

— Ти, Пело, остај мало овде, имам нешто с тобом да говорим — рече озбиљно кнез. Пела стане, а Јелка оде. Јелка се неће одмах:

вратити, јер, наравно, кад оде у очину кућу, ту ће;

се дуже забавити. — Седи, Пело, имам нешто да те питам.

Пела стидљиво седне, па поглед час на земљу,

час на страну баца.

— Знаш, Пело, шта сам те хтео питатир Видиш, ти си још у најлепшим годинама удовица, и кажу да си вредна, а и сам видим да је тако, па кажи: што се не удаш»

— Е, кад немам среће.

— Како да немаш среће, кад имаш кућу и земљу — та можеш пет на сваки прст наћи!

— Кад опет нисам рада да за којекога.

полазим.

— А бил пошла за Јову Вивка2 И он има фртаљ земље.

— Боже сачувај! Тај је момак, и млад за мене, мени да је какав удовац.

— А бил пошла за Младена Кицоша — тај је удовац»

— Нипошто, био је солдат, па је горопадан, код њега више би добила боја нег леба.

— Е, зато ништа што је он солдат био, онда је још паметнији; колико има код нас ваљани“ газда, који су били солдати; но хајд да те удам за Петра Кресовића.

— Боже сачувај! Тај је јошт гори, ту би тек прошла како не треба!

— А као зашто»

— Та насртљив је, напастљив, па је беда, па ни сама не знам што се тако страшим од њега, па се свашта зло о њему говори; — не смем — не смем за њега.

— Ал право сад да ми кажеш, Пело, шта је у ствари; свет говори да он око тебе иде.

— ТЕ не знам, баћа-кнеже, каква је то беда! Кад ме види ва сокаку, не знам куда ћу, препречи

|

ПРЕ да до : =

уза

у лиј