Чудан свет : роман

ЧУДАН СВЕТ 199

ми пут, увати ме за руку, па ми све прсте крши, не могу викати, нисам дете, а и срамота је, па се бојим, ако га нагрдим, псоваће ме. Колико пута ми већ плот покидао и резу на врати! Не знам од напасти како да се одбраним. Да ја имам каквог ваљаног човека, показала би му — ал удовицу сваки гази.

— Дакле, велиш, није ништа у ствари, нит би пошла за њега>2

— Није, тако ми сунца! тако ми овог кандила и твог светог зејтина! Лаже свет и зло на мене потвара.

Рече, и сузе брише.

Пела, истина, заклела се на сунце, на кандило, на зејтин, али није се заклела на њеног патрона св. Николу. Држим да се не би ни смела на њега заклети. Али кнезу је то доста било, особито је сузама веровао.

— Додуше, то је истина да удовице слабо су заштићене, и свако зло се на њи' говори, па зато удај се, па да се баш и за Кресовића удаш, онда би ти био човек, па би се смирио, а вредан Це:

— Ју! баћа кнеже, немој ми више о њему го ворити — мука ми је! Та тај би ме сваки дан тукао — не видела га никад да Бог да!

— Дакле, кажи право каквог би си ти човека хтелар

— Већ кад ме, баћа Саво, гониш да ти кажем, оно ћу ти казати: мени да није род, па да ми је такав човек као баћа Пушибрк, зрео, мудар, јер нисам ја више девојка; ал' бадава, родови смо, близу смо родови.

— Аби л' пошла за Канкала2 И он је старији удовац. Е — Нипошто! Канкало је стари ђаво, а гори од Кресовића, он не може ниједну младу на путу пропустити, а да је не задирне. Да ми је сасвим честит и миран.

— Е, за тебе, Пело, тешко је ђувегије наћи, јако избираш, но за то право имаш, што се чуваш

ЧУДАН СВЕТ 9