Чудан свет : роман

ХН Б. МИЉКОВИЋ

великом брзином, он их констатује, и хита да похвата и нагомила што више појединости. Реченица му служи само томе да њом преведе своју визуелну слику, конкретно и што брже. Без финијих осећања, а са легендарном аљкавошћу, није предузимао да уређује и дотерује. Његово казивање, пре ма томе, одговара брзини његових конкретних визуелних слика, одговара његовој јасној визији многих спољних појединости у исти мах. Зато је његов стил сликовит, изразит, индивидуалан и оригиналан. Ако је сигурно да нико у нашој књижевности није писао тако аљкаво и немарно, са толиким грешкама разне врсте, сигурно је и то да је ретко ко тако изразито изражавао своју слику света — нарочито када се узимају у обзир многа добра места.

У овом Чудном свету Игњатовић није правио никакву тезу. Понегде нека од личности прави критику друштва, највише паразита око богатих места и искористилаца сељакове наивности. Али оне то кажу природно, логично са ситуацијом, не зато да се преко тога спроведе каква нарочита пишчева теза. Чудан свет није ни сликање опште сељакове пропасти у Војводини, неко црно сликање. Није Игњатовић уопште био за проблеме. Овај роман је просто низање реалистичких разних слика из сеоског живота. Ту не пропада сељачки сталеж, већ се комеша, бори, тетура за својим тежњама. Чак би се могло рећи да се у роману врши неко одабирање: зли и лукави Петар Кресовић одлази на робију, лењиви, пијани и глупи Ђока Гроздић проћерда све и полуди, сви лупежи и тровачи одлазе на робију; — али зато остају и дижу се солидне куће са ваљаним радним снагама: куће Стојка Пушибрка и Дерентовљевих. И земља не иде из српских руку, него само од лакомисленијих пређе у радније или вештије руке. За неку круг нију и замашнију тезу требало би имати особине

друкчије но што их је имао Игњатовић: правији