Чудан свет : роман

ХМ Б. МИЉКОВИЋ

да приповеда о тој наивној и глупавој људској фигури — без сажаљења, уживајући у гротескним ситуацијама. Од овог романа слика писца намеће нам се оваква: као да је засео ту негде у средину својих јунака, па са иронијом посматра њихове "авантуре, највише вреба њихове глупости — и као да би их подбадао и навео да почине што веће лудости, жељан смеха. Несумњиво да је то највише због оног Игњатовићевог недостатка да се уживи у друге, због чега човек није код њега један издвојени свет, него само учесник у акцијама. Због тог недостатка и на крају књиге олако и мирно све рђаве или порочне отпрати у лудницу или на робију, а добре награди имањем и добрим животом. Композиција овога дела стално је условљавана Игњатовићевим главним особинама и његовим нарочитим списатељским навикама. Од оваквих писаца не треба потраживати особито сређени, удешавани састав; јер је Игњатовић ишао за својим јунацима, није имао готов план рада, и није имао сређености. Као што је сам признавао, писао је за поједине бројеве, и одуговлачио или убрзавао према излажењу листа у којем би му дело излазило. И тако је на крају овог шире почетог дела убрзао темпо; осећа се напор да дојури до краја. Тако није довољно искористио Гроздићеве авантуре на путу и по Бечу, у којима би се Игњатовић сигурно лепо сналазио, и није уопште искористио свађе и борбе око имања Саве Дерентовљевог. На завршетку је, највећом брзином, без мотивација, разделио награде и казне, за задовољство себи и читаоцима. Он је знао и осећао да је могао још добро да искоришћује тај материјал, и обећао је да продужи доживљаје Чуднога света. По целом делу је материјал неједнако искоришћаван и темпо је негде мирнији, негде пребрз. Сем тога — и то се види и кад се не би знало за муке уредника листова са Игњатовићем — Игњатовић није имао уметничке самодисциплине да ради своје дело, да се бори са материалом, и да цело дело доврши.