Чудан свет : роман

20 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

— Та све ја то знам, мада нисам млого година код куће био; то сам ти давно хтео напоменути, и чудим се, како већ одавна ниси почео.

— Е сад кажи ми, ко има правог

— Ко би могао казати да ти немаш право! Та Пецкошић је онде туђ човек, и сам ми је приповедао једаред, да се боји да ти што не започнеш, па каже да би ти здраге воље дао двеста воринти, само да му даш писмено да си се мануо.

— Дакле то каже, аха! добро је, то ћу онда добити. Кажи ми де, како сад да започнем2

— Мораш се на вишкала дати. Еј, да си солдат био; па да ти одитор потражи, да ви'ш, како би брзо ишло!

— Знам, онде човек брзо добије и педесет и друго све, што тражи, ал ког вишкала да тражим

— Мораш ићи у варош.

— Шта, у варош»

— А да.

— Та имамо и овде и два вишкала.

— Ти, Ђоко, јошт ништ' не знаш; ми, истина, имамо двојицу, ал бадава, боље је у вароши тражити. Ови наши, истина, јевтиније раде него варошки, ал' шта је вајде, кад варошки пре процес добију. Ал' није ни чудо; варошки вишкали имају све са господом посла, па и боље знаду кола намазати, па и сам знаш да у селу чизмар ти никад неће таке лепе чизме сашити као у вароши, и то је тако исто.

— То је истина, да у вароши све боље правити умеду нег у селу; па шта мислиш, кога да узмем2

— Узми господина Берберића.

— Шта Берберића, већ му је и име страшно, тај брије, тај је већ и мене једаред обријао, донео ми ешкуцију и није прошло шест недеља, па ми продао пар волова.

— Тај ваља, тако ће исто и Пецкошићу ешкуцију донети.

— Ал и јесте немилостив; ал таковима такав треба. Е добро, дакле, ја ћу тога узети, а треба ли ту млого новаца напред дати