Чудан свет : роман

26 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

тира, а овамо да се не заплете у инат због такове ситне ствари, но кад се опет врати, почне их утишавати, и ствар до тога доведе, да и сам кнез још онога сата Кресовића из решта пусти.

Да је био кнез за овај пар Дерентовљев, па да се пред њим тако опоро држао као Кресовић, од дванаест не би ни опшит спасао, мада је кум.

Напослетку долази најважнија ствар, наследије Ђоке Гроздића.

Кнез да дозвати Гроздића и Пецкошића.

Ту су већ. Кнез је паметно сабрао чело, па испитује.

— Дакле ти, Ђоко, искажи, шта тражиш»

— Дакле све ћу по реду казати. Као што сви знате, мој отац имао је једну сестру Мару, а та је мени тетка падала, удала се први пут за Јову Рашића, по други пут за Гавру Волара, није ни од једног деце имала, а умрла је лане баш о Петрову, а оставила је два вртаља, кућу и све што је саду кући, а сад газдује Стева Пецкошић. Сад видите, је л то право, да нит род нит помоз-бог онде влада!

Кнез поглади брк, па на Пецкошића.

— Дед, шта ти велиш на тор

— Ја велим да је моје право, јер ја сам био код Гавре Волара у детињству под своје узет после ме као и посинио, нити се кадгод он, нити мајка Мара на мене потужила.

— Знам, али си ти онде туђ човек.

— Јест, али је он мени све оставио — рече, и маши се за џеп и извади грунтовно писмено, и пружи натарошу.

Натарош узе писмо и прочита, па љутито одговара:

— Та, људи божији, шта мислите овде! Та не знате ли да је Гавра Волар тестамент писао, да после његове и жене му смрти Пецкошић има све наследити, а имање је било његово, па је могао коме је хтео оставити; тако је све и преписано на име Пецкошића. Ево грунтовног извода. Ту нема