Чудан свет : роман

40 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

Оду. Сад иду дебелој Насти. Ту се већ много сељака скупило. Који је скупље, који је јефтиније своју робу продао, који опет нешто купио, доста то да који дебелој Насти дође, тај мора имати новаца. Има сељака који су се преварили у рачуну, могли су код куће своју робу продати, па су се преварили, продали су у вароши јевтиније, па су губили време и троше; има их који баш не бране, мада су јефтиније продали, опет би зато дошли у варош, јер овде се боље науживају.

Увелико се једе и пије; ту има и познатих и непознатих.

— Ха, ево Ђоке! Ево Кресовића! Дајте места! — повичу њихови познаници.

Сад се опет наша оба путника наместе, и ударе опет на шиљер.

— Откуд ти, Ђоко, тако свечаног Мора да тражиш твоју дедовинуг — запита један сељак.

— Па тражим, и добићу.

— Није то његова дедовина, то је Воларово добро, неће ту Ђока ништ добити — додаде други сељак.

— Је л', Петре, шта ти бунцају 2

— Шта ви разумете како ствар стоји; оно се мора добити, не бој се ништ' Ђоко, они само булазне. За по године канда је на длану — рече као мало срдито Петар.

— Ма ме шта коштало, морамо добити! Хајд, Петре, у здравље и у берићетну годину да пијемо.

— Живио, Ђоко!

Ту се сад куцају, сви се измешаше, па нит знаш ко пије ни ко плаћа. Гроздић и Кресовић опет једу паприкаша, па то још није ништа; сад тек долази риба; па онда опет удри на шиљер, па на кафу. По пет пута се пије кафа, па опет вино. Сад начини се прави вавилонски торањ, једни се љубе, други се инате, један превали флашу, други већ спава на земљи, неки опет неће да признаду рачун, инате се са бирташицом, док тако један по један не очисте се. Који не стоји на ногама, тога други на кола дижу.