Шећерна болест (diabetes mellitus) и њено модерно лечење

ТУ. Лечење шећерне болести диетом.

Рацпонално лечење диабетеса, специално у првом стадијуму, је више успешно и захвално него ли лечење скоро ма које друге хроничне болести. И ако се у већини случајева, особито застарелих, болест неда сасвим излечити, велика је добит та, да се болеснику продужи живот за 10—20 па чак и 20

тодина и да му се пружи прилика, да се за време тога про-

дужења живота прилично добро осећа и без малаксавања обавља, своје телесне и душевне послове.

Већ се је давно приметило, да повећање шећера у крви не зависи од квалитета него и од квантитета хране. Узвимањем јаче хране проузрокује се веће напревање у раду појединих ћелија, те за то већ одавно постоји принцип да код шећерне болести треба да смањимо целокупну храну, да би се поједине ћелије одмориле и временом ојачале. Према развоју болести може се одувимати или додавати већи или мањи део угљенохидрата, беланчевине или масти.

На жалост многи болесници, шта више и неки старији лекари још увек мисле, да се сваки стадијум шећерне болести најбоље лечи само потпуном забраном угљенохидрата у храни. Догађа се, да неки болесници са таковом претроставком већ за, доручак поједу — уз «чај са сахарином» — велику порцију шунке са неколико Јаја, те после обилнога ручка увму за ужину масу нарезаних кобасица.

При том су још чули, да је за диабетичаре добар Грахамов хлеб те поједу каткада само за један оброк по 3—5 комада истога, у нади, да им «тај» хлеб ништа не шкоди. Ако пак виде на тањиру комадић кромпира или белога хлеба, помисле да је то ва њих једна врста отрова. Ово изгледа мало претерано, али сам имао прилике, да се као приватна особа у друштву такових, иначе прилично интелигентних особа, о горњем уверим.

У току великога светскога рата, када су се многи дпабетичари усљед несташице хране врло добро опоравили им често сасвим или скоро сасвим изгубили гликозурију и хипергликемију, те тиме постали много способнији за рад него ли пређе, мислило се, да је то неко ново искуство. Брво се доказало, да је већ седамдесетих година прошлога стољећа француски клини-

чар Вопџсћагдаћ обратио највећу пажњу на храну са.

аи ђин