Школски гласник

школски глдсник ЛИСТ ЗН ШКОЛУ И УЧИТЕгЉЕ - .

Бр. 6. У Новот Саду, 31. (иарта 1908. Год. I.

САДРЖАЈ: Чека нае нов рад. — Тежње за [преобразкајем школе. — Одношај педагогије према поихологији. — Још о рачуну у оон. школи. — Школа и наетава: Школеки испити. — Учитељетво: Решења о здједничкој седници бачких зборова. — Практичне обраде: Плетење женске чарапе. — Школека еамоуправа: Седница ЕШО темишвареког. —- Белешке. — Нове књиге. —

Чека нас нов рад.

У седници Саборског Одбора од 20. и 21. марта о. г. „ Узет је на знање извештај аредседника-министарства, да је на основу утока иокојног аатријарха Георгија Браикови&а уништио избор еаар. школ, одбора у архидијег^ези с тога, што је бирано више од два учитеља." Питање о два или више учитеља да уђу у епарх. школ. одборе, одавна је код нас на дневном реду. Чудновато је у опште, да тако питање и може доћи на ред код оног света, који без разлике политичког уверења, стоји на том становишту, да је просветни развитак, битни услов нашег народног живота и напретка. Питање таке врсте и уверење, да је просвета излазна тачка нашег народног рада, то су таке две противности, да их није могуће довести у склад. Нити је могуће правилним и стварним разлозима правдати становиште, које би у својем раду хтело Да се држи и једног и другог. Шта се све радило поводом тога пит ња, познато нам је свима врло добро Да је у нашем српском друштву и на срцу све онако, као најезику, то питање није морало доћи до министра. Но кад је већ и тамо дошло, вије морало бар тако проћи. Зашго је то питање тако нрошло, нећемо да иснитујемо. Јасно је, да стављањем тога питања у тај положај, наша основна настава може само штету претрпети, Ми често вичемо. да ннм је неко други крив за неуспехе на Нашем

просветном пољу. Овде је један случај, где смо баш ми само криви, што је то питање дотле догурано. Она антипатија веких кругова, против учитеља, која је у току многих година, наше друштвене редове покушавала да задобије против учитеља, за последњих 10 — 12 година сасвим је прешла из тихе и потајне тактике у јаван отпор. Са учитељима се ту није рачунало као са представницима основне народне наставе, него као са материјалом од којег се може или не може извући неке користи. Само са таког неправилног односа, могло је и доћи дотле, да се напред поменуто питање толико распреда и да напослетку, сад у добу мање учитељске заинтересованости у опћем нашем друштвеном метежу, буде то питање решено у тако застарелом правцу. Несувремени завршетак тог питања, нас учитеље довешће ипак до неког разултата; уз то даће нам прилику, да значај тога питања поставимо на другу основу и тиме докажемо: Да смо ми од увек имали у срцу и у души само добробит самог тог питањч, а не оне мотиве, које су нам добацивали поједини заинтересовани кругови, обузети својим егоистичким погледима, сматрајући нас као такмаце њиховим жељама за неку власт и нека почасна места Велика већина учитељства од давних времена, у истину је идеално схваћала значај својег наставничког рада, а познавајући