Школски гласник

Стр. 82.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 6.

све оне тешкоће, које се често испрече остварењу лепих идеалних погледа, хтела је да помогне поправљању тога стања, својим интензивним радом. Но та активност, протумачила се као жудња за неком влашћу. Према напред поменутом министровом решењу, сви они, који се до сад жестоко опирали да учитељи буду власт, одахнуће. ! Одахпуће и учитељи од разног неправедног сумњичења. И кад једном затраже, да сви они који тако много говоре о народу и његовој просвети, стану у погледу основне народне наставе, на право просветно становиште; кад једном затраже, да стручна просветна ствар и административна, не буду једно исто ; и кад једном затраже да у тој чисто стручној просветној ствари воде учитељи меродавну реч, онда им се неће моћи пребацивати да хоће да буду власт, да хоће да штите лоше учитеље и да хоће општине да отерају у Турке. Кад дођемо на ту чистину, да решимо хоћемо ли напред куд иде цео просвећен свет, онда ће се ввдети колико је истине у оној вечитој декламацији о школи и народној просвети; колико је истине у признању добре воље и истрајног рада учитељског, за школу и народиу просвету; и колико је истине у оним тврдњама, да учитељи желе само у власт, да желе да штите лоше своје другове и да желе да као власт имају надмоћ над општинама. Наша учитељска је задаћа, да све те намерно измишљење обеде, поништимо стварним радом. Сваки онај, који би сметао таком раду, па ма био из нашег учитељског кола, оруђе је против таког исправног рада и треба га онемогућити да спречава такад рад или заводи на стрампутицу. пг И

Тежње за преображајем шноле. Вредно је знати, како мисли проФ. Рајн о настави у веронауци. Он велп : „Има два пута којима се може поћи: 1. Могла би се, по примеру американских школа, из наставног плана сасвим изоставити настава у веронауци, у јавним школама и могла би се предати појединим вероисповедним општинама; 2. А могло би се поћи путем најно-

вијег либералног енглеског школског закона, да школа не даје никакву вероисповедну наставу, него једну опћу паставу у вери на основу Светог Писма. Он држи, да онај први пут није подесан за Немце. Јер само механичком поделом не би било то питање решено; и ако би се искључила настава у науци вере, остала би у томе настава у повесници. А нико ваљда не жели, да се и ова настава искључи или тако редуцира, да остане само на учењу имена и бројева. Други пут држи, да је пробитачнији и да би се њиме могло поћа, али ту уз неке услове. 1. Да се из основа унесу реФорме у пспхички развитак омладине. 2. Да се ни једно дете и ни један учитељ не гони на ту наставу. Ако се ово последње мало боље разгледа, ствара се иитање : Где су границе државном праву да у овоме силом поступи. „Знање и наука су слободни" тога се држи пруски закон. Према томе држава не би могла утицати у ту ствар. Али до сад ипак држава утиче. А у погледу ваеиитања омладине, докле јој је моћ у овоме? Да има нраво дозволе, да се извесна знања дају омладини, о томе нема спора. Просвећена држава хоће да има разумне грађане и не може оставнти случају. да их таке добије. Али њој не требају с мо разумни људи, него и људи честити и морални. А ово су најдрагоценији саставни делови личног и државног живота. С тога је држава до сад одржавала и одржава у јавним школама наставу у вери, шта више полагала је посебну вредност њену положају и времену, које јој се у настави уступа. Она се и о томе старала, да вероучитељи било у универзитетима или семинарима наб&ве доста сиреме у богословском знању. У уверењу да ће ирпсилним религиозним васпитањем државну добробит и просветни рад најбоље помоћи, држава није питала је ли, и докле је оправдана присилна мера или у опште је ли оправдана. Из тога је избило, да се јака сгруја шири, која довикује држави, да је у томе сувише далеко отишла, да је прекорачила границе својег делокруга. Тиме је мзазвала противнике против себе, који сад траже, да се држава тргне од тих нрисилних мера, јер је већ крајње

»