Школски гласник

*

Бр. 20

становишта Фребловог, да свако васпитање тре ба да ради буђењем и уређењем дечје саморадње, то та идеја има евој аналогон у оедагогији забавишта. Дискуеије о томе предмету у немачким учитељским школама, имале су тај резултат, да се та настава препоручивала, да се прими као Факултативна наствва. Сиоменули смо да је настава у ручном раду била предмет живог раеправљања на многим учитељским екупштинама. Било је ту становишта и за и нротив и неког средњег изласка у томе. Говормо се и о томе, да ли је нодесније да се она уведе у основну школу или повт; рну. А један од признатих школских људи ректор Кгеввтапп уредник листа „Беи^всће 8с1ш1е" рекао је о томе предмету ово : „Тај наставни иредмет сиада у (ну групу, где се не ради само о образовању, него ее ради о томе, да се тело доведе у службу духа. То је поље, које Песталоци назива пољем вештипе, т. ј. умења и к^је никако неискључује из школе, него га, поред интелектуалног и наравственог образовања, ставља као трећи главни огранак васпитања. Али покрај свега тога КДеввтапп стоји на том стан вишту, да тај предмст треба уклонити из наставног нлана. То мишљење поЈупире овим : „Докле год се морају нрешније нотребе задовсљити, и докле год школа није у стању да уклони оне еметњр, што сметају остварењу најнужнијега, д тле се такав предмет (т. ј. настава у ручном раду) може ематрати само као лепа жеља и то је у толико више иотребно, јер увођење тога тражи и знатна средства, а уз то је и са другим знатним тешкоћама у вези." Прилично оштру критику о настави у ручном раду, изрекла је рајнека провинцијална скупштина у Вецлару 1899. и општа немачка учитељска екупштина у Колну, 1900. год. На овој носледњој рекао је известилац Е1ев из ФранкФурта на М.: „Што се тиче вредноети ручног рада, то ова није толико велика, да би се с тога морала нримити у народну школу. Тоб< жњих васпитних момената има у сваком раду, развијањ' мишићне снаге није задатак школе. Развијање активитета бива у вишој мери у осталој настави; исто то може се рећи и за вредноћу, љубав к реду, оплемењавању, развитку радљи воети, радовању нечем лепом и тежњи за стварањем. Хигијенску вредност наетаве у ручном раду, ни еаме њене иристалице не цене веома

Стр. 313.

виеок \ Дух се не може одморити телесним радом, сваки нов рад био телесни или душевни умара Само мир даје одмор и олакшање. Вапостављање телесног рада, укупно са занатством, умањиће се само бол>им душевним образовањем раденика. Школи није зидаћа, да занатству ствара нове рекруте. Кад занат стече повољно златно земљиште неће недостајати рекрута. Настава у р^чном раду у Француској, а у овом правцу, није донела никаква нлода, напротив навала на пиеареке и мале намештеничке службе, јача је него игде. Образовање руке за извесне вештине прерано је за народну школу, а опћа окретност руке неможе се постићи. Па и образовиње ока, како то утиче та настава на њега, није задаће школе. Настава у ручном раду неправилно је означена као интензивна очигледна настава; средства за очигледну наставу тек стварати, то је врло далек, заобилазан пут, и водити нарочиту контролу, да ли су при раду узете на ум све иојединости, које су сноменуте ири очигледној наетави, сасвим није потребно, у наетави самој појанљује се одмах сваки такав недостатак." У Вецлару је рекао известилац Б у ц : „Снажење мускулатуре које даје настава у ручном раду (осим рендисања), од таке је минималне вредности, да се једва може узети у обзир. Кад учитељ између часова отвори нрозоре и да једно 20 пута да се рукама сложно и снажно изведу нокрети горе, доле, напред, натраг, он је за живљу радњу срца и дисања. више учинио него што би се учинило за један цео сат савијања и лепљења артије или сличног. Треба још и то узети на ум, да је развитак мишића у раду на столарској стружници једноетран, десна стра а мишића на горњем телу, много се јаче разввја него лева. Уз то не треба заборавити, да је дуго ст дањ: код рен.исања, резања, лепљења, још уморније, држање тела још неновољније, дакле шкодљивије, него код дугог седења. А не треба доказивати, да ваздух у ђачким радионицама, због испаравања ленка и ирашине, није бољи и не може бити, шго у школским собама, а где се то све буде радило у самој школи и номеша се са оним нездравим ваздухом, како ће тек ту бити; резање и лепљење као накнадни посао исто тако умарају вид." Против наставе у ручном раду, заузели су становиште и учитељска удружења у Познањекој, Либеку и Хакбургу. Већ 1886. год. било је

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК