Школски гласник

Бр. 9.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 151.

црквом, оиростио се у дирљивим речима секретар хрватског учитељског друштва румског котара, г. Јосиф Кунст, а на гробу се опростио председник конвикта, г. А. Варађанин , овим говором: Прекиде се конац и твом животу, драги наш брате Гавро! Од толиких трудбеника, што су твоју мисао нригрлили и с тобом заједно делали, да се у овостраном српском народном учитељству нодигне храм заштите и нотноре учитељској деци и њиховој сирочади, као и леиа накнада народној деци, погођен си ти први самртном косом; ти, који си зачео ту лепу и спасоносну мисао, ти, који си највише камичака привлачио, да се подигне зграда наша, и тебе баш да прва нестане; тебе, који си најжељније исчекивао, да видиш у пуној снази и лепоти онај храм, што ти је лепу машту годинама и водио. Рачунали смо, да су твоја нлећа најснажнија и да ћеш ти најсигурније дочекати, да засветли српоки учитељски дом у Новом Саду у свој својој светлости и да подичи и теб: и цео сталеж учитељски својом лепотом и својом благодетном установом; али не би тако суђено. Бриге и терети око подизања своје, божијом во љом многобројне породице, савестан и ист, ајан 40-годишњи рад на просветној њиви у школи и велики иринос што си дао у песми и побожној молитви светој матери цркви, порушили су и твоју јаку грађу. Није то ни шала, подићи и образовати до највишег друштвеног положаја четир сина и две кћери из тако малене учитељске плате, која једва достиже да исхрани пар људи; иа поред тога још кућу скућити и осигурати заклон за старе и.изнемогле дане. Ретко ће се ко и у бољим и сређенијим материјалним ириликама моћи нодичити са таким живим адиђарима, као што си их ти иодигао. Колико то труда и личног пожртвовања стаје, може проценити и уважити само онај родитељ, кога је Бог обдарио истом толиком породицом, а у тако слабим материјалним приликама. Зато није ни чудо, што је и тако јака телесна снага доста рано подлегла теретима, који су на њој почивали. Но гдегод је по човека зла има идобра. Та непрекидна борба за опстанак, та вечита тежња за напретком у својој и народној породици проширили су груди и загрејали срце покојниково и за интересе својих садругова и унутили га на мисао, да створиједну установу, која ће и њему

и многим другима помоћи, да лакше изведу своју децу на пут просвете и општег напретка, а то је оснивање српског учитељског конвикта или заједничког живљења и иехрањивања. Мисао је била већ у рођењу понуларна, јер је обрицала многе олакшице сиротим учитељима. И зато је и прихваћена 1890. год. на првој и многобројној учитељској скупштини у Новом Саду, а 1896. г. и ожавела, те данас хвале и славе у том заводу свога зачетника око Ж) женских и 80 мушких питомаца; њоме се дичи цело овострано српско народно учитељство а народ благосиља трудбенике њене, који су том установом довели наш народ и његово учитељство ближе редовима културних народа и пружили лепа примера браћи нашој Хрватима, те су и они подигли овакав просветни храм у своме белом граду Загребу, а и браћа наша учитељи у Србији спремају материјал, да подигну овакав завод у Београду, па и сугрЈђини наши Мађари покренуше ове године мисао, да се и за њихову децу подигне у Новом Саду овакав заклон од сокачког и сиротињског зла. Све су то знаца, који јаено казују, дајеу нашем драгом покојнику почивала здрава мисао и да ју /је носило племенито и одушевљено срце за учитељски и народни бољитак. Зато смо га славили, ноштовали и љубили још за живота, па зато смо, ево дошли и на крају му живота, да га отпратимо до вечног боравишта и да га с благодарним осећајима нредамо матери земљи, да му се ту до суђена данка одмарају утруђене коети, које су пуних 40 година неуморно радиле не само око напретка и бољитка своје најближе породице, него исто тако ревно и неуморно радиле и за бољитак народне деце, а нуне 33 године за бољитак овдашњег (румског) народног подмлатка. Под његовом руком и управом цветала је школа, љубила се и слагала учитељска му дружина, а то јејакојемство за напредни рад. Његови ови и остали пожртвовни радови за општи напредак заслужили су, да у топлим молитвама вазда призивамо његов дух, да нае и у будуће не остави, да лебди над школом, коју је тако верно служио, да лебди над конвиктом, коме је у последњих 20 година највише бриге и пажње поклањао ; да лебди над овом општином, коју је заволео више од евоје колевке и чије је име с поноеом проносио речима и писмом, те је постала чувена са своје лепе дарежљив *сти и свога родољубивог заноса. А највише нека лебди над својом лилом породицом