Школски гласник
9
Стр. 152
ШК0Ј1СКИ ГЈ1АСНИК
Вр. 9.
и одржи је и даље у леној елози и напрсдова њу, а верном садругу помогне, да сад и сама може сносити кућевне и нородичне терете и бриге, што је до сад делила са својим добрим Гавром. Не тугујмо, дакле, драга браћо и сеотре за врлим нашим покојником, јер ће његов дух и даље лебдити над нама. Овај растанак је само телесне природе и неће нас ни једног мимоићи. Тешимо се његовим лепим делима и поштеним именом, које нам је оставио, јер то су светлила, што и по смрти светле. Зато приђимо земним остатцима драгог нам нокојника и рецимо: Хвала ти, драги наш брате Гавро, на твојим трудима и подвизима око своје и народне деце, око школе и цркве, око општине и народа, коме си одан био и за његов нанредак сву своју снагу залагао. Наша суза жалосница нека ти је залога наше благодарности, а ова грудва земље, којом те иснраћамо на онај свет, нека ти је лака. Збогом, драги брате Гавро! Вечан ти спомен међу нама! л и с т п к. Интервју с новинаром. Како сам наишао на име једног новог журналисте у једном броју „Заставе",почела ме коикати радозналост, да уиознам тог новог аностола штампе и шта ћу, куда ћу, него се упутим у сла ван град иначе Леђен Град. Кривоми је у неколико било, што се није пре појавио, јер можда би могао помоћи пок. архимандриту Гуварцу у његовом историјском истраживању о ЈЈеђену, Леђен Граду, али ипак сам се утешио што сам видео из његовог нисања да сиада у социјологе, те му је историограФско поље мало или још мање, него мало познато. У свом размишљању тргне ме кочијашево: 0 ха! пред сеоским великим биртом, и ја брже боље скочим с кола, дотерам се као што приличи човеку од пера, школе и новина и распитам у хотелу за прозвиш,е и пребивалшце мога новог новинарског колеге. Можда је баш случај хтео да је био летњи св. Никола, кад се по многи наши сели не ради, јер су славе или заветни дани због леда и тако сретно стигнем тамо куд сам наумио. Почетак је био добар, јер како ни-
сам још корачио на вишу стазу живота, те мекане шешире нисам нроменио са цилиндром, то сам сретно прошао и стигао на место, а да ме нису сеоска деца приметила. Тражећи познанства, сврнем код једног господина, који би ми био сродан но просветној струци и његовом добротом сазнам где резидира нови журналиста, те се упутимо њему. Злтекли смо га по патријархалном обичају за пенџери, те и ми узмемо слободу да се посадимо на изваљени дуд као и он. Мој пратилац ме прикаже и међу нами се разведе оваки диван: Ја: „Читао сам бато, оно што си пис'о, иа што 'нај каз'о, де да видим тог музулверца, што тако цеиа учитеље." Он : „Шта ти то диваниш и шта зановеташ?" Ја : „Па зар се не сећаш бато да си недавно писао у „Застави" о учитељима и о појању?" Он: (Оштрим погледом у мога пратиоца) Е. чивију ти твоју, јесам ја рек'о да ћеш ти направити од мене комендију!" Мој пратилац: Та мани бато, не срди се, није то ништа, кад су други од мене направили комендију, могу и ја мало од тебе, знаш своји смо људи. (Окрене се мени). Ман'те господине тога, знате то смо ми онако мало као да се чује глас народа." Ја : Та- а ко! Дакле се ви с таким стварима сеоски шалите. Пратилац : Верујте, није моја идеја била, него знате, то су они из Новог Сада... Ја : Знам, знам! Одмах сам мислио, јер то је стара пракса њихова. Но свакојако је за осуду, што сте се дали употребити за тако оруђе. Он : Знате, прилике су таке, имам разлога, морао сам .... Ја: Е, кад је тако, онда бато прошћавај и остај у здрављу. Ти си, видим. што 'нај каз'о, један нараван човек, али ето продане дунте, наведу човека на свашта. С батом се опростим, а мом пратиоцу наноменем, да прочита ону стару познату причу о тици и гнезду. Новинар испод Леђен-Града.